𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

XIII - Izricanje istina

Miris krvi, pucnjevi i dah smrti su bili prisutni i dalje kada sam se pobudio iz košmara. Disao sam teško, osećao hladan znoj koji se pojavio na čelu i pokušavao da se umirim uprkos srcu koje je želelo napolje iz grudi. Olga na vratima me je naterala da odglumim pribranost jer joj je pogled odavao brigu i strah.

- Dobro sam, majko, ne brini

- Nadam se ali mnogo češće imaš košmare u poslednje vreme. Zvao je tvoj terapeut, ne ideš kod njega već dve nedelje, ne znam šta se dešava s tobom ali mi se nimalo ne dopada

-Kako znaš da ti se ne dopada ako ne znaš šta je?

- Jer poznajem svoje dete koje je svaku ciglu u novoj kući gradilo s osmehom i nadama za budućnost. Sina koji me je do tad sekirao kao i svaku majku ali nikad rasplakao ili namerno povredio. Nisam mogla da znam šta misliš ili radiš ali sam za tvoju dobrotu, bila u stanju da stavim ruku u vatru. Zato mi se ne dopada - glas joj se s poslednjom rečenicom postao tiši a griža savesti koja je povremeno znala da me ubode, sada je nadglasala svaku misao.

- Svi se menjaju, prošle su godine

- Nije stvar godina oči moje, nego stvar izbora. Očekivao si da se životi zaustave dok nisi tu, da sve ostane isto dok se ne vratiš a nije moglo nikako jer je i nama bilo teško. Ti si odabrao da budeš takav zbog svog ogorčenja ali na koga? Svoju krivicu pripisuješ drugima, samo da bi mogao da opravdaš sebe! - prva koja mi je pala na pamet bila je Sunčica u čijim očima je tuga stajala kao opomena na sve što su prošle jer nisu znale ni da li sam živ. U majčinim očima sam ipak video blagost ali je i tu bilo tuge na koju inače nisam obraćao pažnju, zaslepljen sopstvenim planovima o osveti i ranjenom sujetom. - Znaš, i pre svega mi je Sunčica bila kao dete. Kad je Ljiljana umrla, bila je devojčica koja nije znala ništa o životu a morala je da nauči. Taman kad je to naučila, postajala je žena a ko je mogao da joj to objasni ili je razume? Malina ili Milorad? Rasla je ovde pored vas, sine, rastao si kod njih i umesto da poštuješ barem to ako već ne poštuješ njenu ljubav, gaziš preko svega i preko svih. Ona je neko ko je bio uz nas u najtežim danima iako je i njoj bilo teško. Uprkos svom strahu je nalazila način da nas uteši, ohrabri a onda je, kad se ugase svetla ostajala sama. Bila je sama, čak i kad si joj naredio da krene dalje. Bila je sama čak i kad ti nisi!

- Nema potrebe da pričamo o njoj

-Ja imam potrebu, Tanja je sa Nenadom u Vrnjačkoj banji i nemam s kim da razgovaram. Ne možeš da naređuješ drugima i očekuješ da će te slepo slušati niti da prekidaš razgovor jer ti se ne dopada tema. Gde sam stala? - ćutala je neko vreme, namerno praveći pauzu kako bih mogao da razmišljam o svemu što je rekla. Oduvek je to radila, pogotovo kada Tanja i ja pogrešimo ili napravimo neku glupost, navodeći nas da sami shvatimo koliko je to bilo nepromišljeno. Olga je bila mudra i neretko nas uveravala u to, kao što je činila i ovog puta. Sada je želela da dopre do mene ne shvatajući da o svim ovim stvarima, uspomenama i onome što se sad dešava razmišljam svakog dana - Da nastavim. Znaš li koliko je tužno umela da gleda u dvorište u kom je porasla jer si ti počeo da zidaš ove bedeme? Nisi pitao ni mene ni oca, platio si i poslao ljude i započeo sa izolacijom naše kuće. Međutim, da li si stvarno mislio da ćeš ograđivanjem dvorišta izolovati sebe?

- Ne znaš ništa, majko i bolje je da ne znaš!  - želeo sam da ustanem ali mi je telo bilo poput olova te sam se naslonio na jastuk sklapajući oči, očekujući da Olga prestane da me podseća na sve pogrešno što sam uradio otkako sam došao

- Povređuješ porodicu, prekinuo si i fizikalnu i psihoterapiju, ponašaš se kao da ponovo prolaziš kroz pubertet, izoluješ sebe i udaljavaš se a kao najvažnije, povređuješ ženu koju voliš!

- Ne volim je!

- Ponavljaj to sebi do mile volje, nisam ja razbijala stvari po kući jer sam shvatila da sam nespremna za suočavanje s realnošću nego ti, nakon povratka od njih!

- Šta želiš od mene?! - mnogo glasnije nego što sam želeo pitao sam je, naknadno shvatajući da sam joj time dao odgovor na njene sumnje. Pogodila je slabu tačku, izričući naglas stvari koje nisam smeo da priznam samom sebi.

- Prvo da prekineš da se dereš. Želim da kreneš ponovo na obe terapije, da se sabereš i prekineš da se ponašaš kao nezrelo i podmuklo dete kome nisu ispunili sve želje. U protivnom, umesto Tatjane ću spakovati tebe nazad za Beč jer je i to tvoj hir. Bolje bi ti bilo da rešiš svoje probleme nego što se mešaš u njen život! - pre nego što sam uspeo da bilo šta odgovorim, ustala je ostavljajući vrata otvorenim. Ostao sam da sedim uspravljen na krevetu kada je Olga s vrata bacila nešto na fotelju - I samo da znaš, ako već hoćeš da se rešiš Sunčicinih pisama, učini to sam, ne traži od drugih da urade ono za šta ti nemaš snage jer je još uvek voliš! Kukavice!

Zatvarajući vrata uz tresak, okončala je razgovor i znao sam da očekuje da se menjam. Međutim, moja majka nije shvatala koliko je bilo teško vratiti se shvatajući da si srušio ono što si tek želeo da gradiš. Pisma sam želeo da bacim jer su bila svedok nečega što sam sam okončao plašeći se da me Sunčica neće voleti posle svega kroz šta sam prošao. Želeo sam da ih uništim jer sam kasno shvatio da bi me volela zanemarujući sve to jer joj je ljubav bila sasvim dovoljna. Želeo sam da uništim dokaz koliko je bila iskrena i odana u svojoj ljubavi iako sam ih znao napamet.

Iz straha da budem nikome od njih na teretu ili ne trpim sažaljenje, uspeo sam da ih nateram da me prezru ili se razočaraju a to mi je bilo podnošljivije od sažaljenja. Mislio sam da mogu da se nosim s tim dok se nisam vratio i suočio sa svima njima. To niko nije mogao da razume kao što nije mogao da razume da sam uprkos svima njima sam jer je od mene odustala žena koja me je volela iskreno i čisto.