𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

VIII - Porušeni bedemi

Bolela su me pluća a koža se ježila od ledene vode u kadi. Sedela sam posmatrajući kako mi koža postaje smežurana a kapilari plave jer se voda odavno ohladila. Jedino sam tako mogla da razbistrim misli, jedino sam tako mogla da ubedim sebe da držim bedeme, ne dopuštajući nikome da dopre preko njih.

Proklet da je, morao je da se vrati i poruši iluzije koje sam gajila nadajući se voljenom čoveku. Mojim venama tekla je tuga jer je postao sve što ne treba, moje srce lupalo je jače jer ga je njegovo prisustvo i dalje pomeralo s mesta. I baš zbog tog lupanja srca, priželjkivala sam da se ne vraća srećan, da dođe sam kao ja, da podelimo tugu koja nas je oboje mrvila. U svojoj zaslepljenosti, i dalje sam se nadala da će biti tako a stvarnost je bila teža i drugačija.
Ne znam čime sam zaslužila njegov prezir koji mi danima nije davao mira kada je bio jedini razlog zašto sam naterala sebe da krenem dalje. Ne znam čime sam zaslužila da me kinji kada sam ga čekala dok nismo ni znali da li je živ uopšte. Na ta pitanja ne mogu dobiti odgovore ali mogu sebe ponovo da nateram da idem dalje. I možda je preksinoć sve u meni vrištalo od tuge, nemoći i besa, taj vrisak sam čula samo ja i zato moram da idem dalje. Kаko, ne znam.

Telefon koji je zvonio prekinuo je moje besciljno sedenje i Aleksijin glas prenuo me je i naterao da iz dubina svog slomljenog duha pronađem zrak vedrine

- Čula sam da se vratio

- Videli smo se, došao je ovde kod nas, jasno sam mu stavila do znanja da smo prošlost i to je to

-Jesi li zbog toga ostavila Dejana? - oklevala sam dok sam obmotavala kabl slušalice oko prstiju. Želela sam da mogu da slažem nekom prihvatljivom istinom ali oba razloga za moj i Dejanov raskid bila su podjednako teška, paradoksalna i porazna po sve što sam za ove dve godine pokušavala da izgradim.

- Ne, znaš i sama da smo se udaljili i da otkako me je verio, naš odnos nije postojao. Prosto, očekivali smo različite stvari od života, nadali se da će se ono drugo slomiti i naša priča je doživela krah. Sve sam ti to već rekla, stvarno Relja nije uticao na to

- Zapravo nije sada ali razumem šta želiš da kažeš. Čuj, znaš da možeš da me zoveš kad god, da mi tražiš da dođem ili da dođeš, ne moram da naglašavam to. Znaš, brinem jer se sećam kako ti je bilo kada je otišao

-Znam i hvala ti, zaista mi to znači ali ne brini za mene. Biću dobro, valjda.

Znale smo se od osnovne škole i značilo je što je jedina od svih poštovala ono što govorim. Verovala mi je na reč, ne zadirući u ono neizrečeno i značilo je imati barem jednu osobu koja ne kopa po ranama, pretpostavlja i razume stvari o vama. Možda mi je zato razgovor s njom i bio potreban, da shvatim da koliko god padala, život teče i vrlo lako mogu da nastavim da ustajem nakon tih padova, jer će reka života doneti još mogućnosti. Možda te stvari nisu ono čemu sam se nadala ali najteže je priznati da ste se nadali ili priželjkivali ono što je pogubno po vas.

Očekivano, misli su ponovo otplovile prema Relji i odrastanju koje smo delili pogotovo nakon mamine smrti; teta Olga je često znala da bude adresa na kojoj sam tražila odgovore pogotovo tokom puberteta, kada mi se činilo da niko ne može da shvati kroz šta prolazim. Tatjana i ona su mi bile važne van moje i Reljine priče ali nas je njegov odlazak povezao, zbližio i naveo da jedne u drugima tražimo oslonac. Nas tri smo mnogo bolje razumele uzdahe i tišinu nego reči straha i iščekivanja koje bismo razmenjivale.

- Sunčice, moraćeš da pokupiš tatu, Ognjen je već otišao a Milorad se sad javio

Lukin glas me je prenuo te sam bacila pogled na sopstveni odraz u ogledalu. Kosa mi je još uvek bila mokra, oči i usne blago natečene a kapilari izraženi. Znala sam da imam malo vremena da se dovedem u red i zato sam fenirajući se, pokušavala da se setim gde sam zaturila lanene pantalone koje sam nosila u danima kada mi se činilo da zraci sunca spaljuju sve pred sobom. Iako danas nije bio takav dan, morala sam da sakrijem kožu koju sam mučila kad god bi nešto krenulo po zlu. I tako sam dvadeset minuta kasnije, krenula po tatu.

Iako ranije nisam imala naročiti poriv da položim vozački, kada je Relja otišao Milorad me je, znajući da ću sama sebi biti najveći neprijatelj, naterao da pođem na časove. S ove tačke gledišta, ni ne shvata koliko mi je to značilo i koliko mi je olakšao svakodnevicu i borbu sa samom sobom koju sam tih dana vodila.

Parkirajući se pred kapijom, čekala sam da sat na varoškoj crkvi otkuca dva sata i da reka ljudi krene svojim domovima iz dvorišta Tranzita. Znala sam iz kog će pravca tata naići jer sam ga ovako čekala tokom srednje škole a onda me je dobro poznata pojava naterala da se sledim. Gledala sam kako teškim korakom korača prema zgradi u kojoj su kancelarije kao hipnotisana, pokušavajući da shvatim šta on radi tu. Nisam ni primetila da se Milorad približio autu i tek kad mi se obratio, okrenula sam se prema njemu

-Tačna si, sunce

-On je kupio Tranzit, je l da? - ćuteći, Milorad je seo na suvozačevo mesto i vezivao pojas, izbegavajući da se susretne s mojom ispitivačkim pogledom - Znao si to, čak i onog dana kada je došao kod nas, zar ne? I ne ignoriši me, Milorade, barem možeš da potvrdiš ili porekneš

Nisam znala zašto osećam ovakav bes ali sam znala zašto je tata na meti. Bes koji je tinjao još od suočavanja s prošlošću. Delovalo mi je da bih izbegla Reljin prezir u pogledu i njegov dolazak u naš dom da Milorad nije prihvatio da se vrati na posao. Bes je raspirivala i činjenica da sam ga i sama podržala u tome, ne znajući da će mi time život postati haos.

- Znao sam ali to ne menja ništa. Sunčice, nema svrhe da se vraćaš na to. Vratio se ali to nije razlog da zaustaviš svoj život. Morao sam da te zaštitim na neki način, to je sve

- Nije sve jer si znao da će doći ali mi nisi rekao. Što me nisi tad zaštitio Milorade?

Umesto odgovora, Milorad je uzdahnuo i zarteo glavom a ja sam dodala gas, želeći da što pre pobegnem od tenzije i kivnosti koje osećam prema ocu. A možda sam bežala od sebe same i dela koja su iz prošlosti dolazila na naplatu. Đavo će ga znati šta je u pitanju. Besno lupajući vrata, oboje smo indirektno govorili jedno drugom da naš razgovor još nije gotov ali mi je u tom trenutku bilo važnije da se moja pribranost ne razruši jer ne bih znala kako da podnesem ponovni prolazak kroz kolaps.