𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

V - Lice prošlosti

Narednih nedelju dana, Malina se vratila a tata je počeo da odlazi na posao, kao pre. Svaki dan je počeo da liči na one iz mog tinejdžerskog perioda, kada nisam ni slutila šta će sve se izdešavati. Ipak, činilo mi se da je Milorad konfuzan te sam se naslonila na vrata čekajući da me primeti

- Dođi, ne moraš da stojiš tu

Ugasio je cigaretu znajući da mi smeta i pomerio pepeljaru u stranu. Sela sam na stolicu preko puta njegove i sa lica čitala da ga nešto muči

-Imaćemo goste sutra

- Ne brini, napraviću neke kolače i poslaću Luku da kupi šta fali

- Nisam ni sumnjao u tebe, sunce

- Ne muče te gosti, imaš neku drugu brigu. Šta je bilo tata?

- Ništa, malo mi je naporno, još uvek se navikavam. Ništa drugo, ne sekiraj se

Da je bio bilo ko drugi na svetu, verovatno me bih ostavila stvari tek tako. Međutim, svom ocu sam verovala bespogovorno te sam se ćutke rešila da više ne navaljujem. Očigledno mu je nešto mutilo vodu ali nije bilo važno sve dok zna da može da računa na mene. I zato sam ga ostavila, odlazeći da Malini pomognem oko poslova i kažem joj da ćemo imati goste

Ubrzo sam uzela da pravim tortu a Luka se nacrtao pored mene, kao da je osetio miris čokolade za kuvanje

- Prekjuče si rekla da nema čokolade jer nije bilo u prodavnici

- Pa da nisam rekla, sad bi jeo sladak kupus za desert

- Najavio ti je Miki goste? - klimnula sam glavom a onda mu dala da pojede ostatak fila. Mljackajući pričao je o prijemnom i matematici koja ga je mučila. Spremao je prijemni i iskreno sam se nadala da će položiti i uspeti da postane ono što je želeo od detinjstva

- Kad pođem kod Bojana, spakuj mi malo torte, hoćeš li?

- Kod Bojana ili kod Jasne? - pogledao me je začuđeno, skupljenih očiju trudeći se da ostane ozbiljan ali ga je ubrzo osmeh odao

- Svakako, ako ne voli višnje, kaži mi da znam za sledeći put

A onda sam opet ostala sama i prepuštena svojim mislima. Bilo je čudno da u tako velikoj porodici imaš mira i tišine ali uspevala sam da pronađem bar jedan deo vremena koji bih provodila sama sa sobom. Ponekad je prijalo, ponekad ne a najteže je bilo kada su mi misli odlazile na sve strane. Maštarenja, dileme i haotične misli nisu bile retkost ali sam ovog puta bila smirena. Sa lakoćom sam obavljavala obaveze a onda me je kao grom pogodila činjenica da me bilo kada Dejan može pozvati i da ću ja biti ta koja će ga povrediti. Nije bilo lako ali bolje je i tako nego da sebi i njemu od života pravim farsu.

Ujutro sam se razvlačila u krevetu zaboravljajući da treba da privedem kraju učenje. Okretala sam se po plavoj pamučnoj posteljini ne želeći da ustanem ali sam se setila svih obaveza i ustala. Proleće je bilo na sredini a topao i težak vazduh je već slutio da će i leto biti vrelo. Sunce je već probijalo teške zavese koje sam navukla te sam iako sam želela da odspavam duže, morala da ustanem. Lenjo navlačeći tanku lanenu haljinu, preslišavala sam sebe šta sve treba da uradim a onda sišla i uhvatila u koštac sa danom.

Goste smo očekivali oko pet a onda me je, taman kada sam polivala cveće, iz misli koje su se rojile prenuo žamor glasova. Milorad i još neko su se izuvali ispred ulaznih vrata a ja sam otvorila vrata dnevne sobe pokušavajući da budem što bolja domaćica. Nacrtala sam sebi osmeh koji se zaledio iste sekunde kada sam ugledala ko stoji pored Milorada

- Dobro došao, uđite

Glas mi je drhtao, isto kao i noge. Nisam bila svoja a pokušavala sam da to prikrijem što bolje mogu jer od svih ljudi na ovom svetu, on je morao da dođe kod nas. Lice čoveka koji me je slomio je bilo gotovo isto ali činilo mi se da on više nije isti. Kuvala sam kafu ćutke a onda iznela ispred njih. Delovalo je da je sa njim ušla i neka sila koja mi je svaku staru ranu ponovo rasekla. Posle svih ovih godina, podsetnik na sve što me je promenilo nepovratno bilo je preda mnom i nisam mogla da verujem