Dobro se dobrim vraća

PRVO POGLAVLJE

2023.
Ivan...

Danas je opet taj dan. Treća godina od kako je moja draga ženica pokupila dete, za koje sam mislio da je moje i otišla.
Utučen i razočaran u život idem na posao. Zapadnem u gužvu u kojoj mi auto po ko zna koji put popali skoro sve lampice na instrument tabli. Volan sa naporom okrećem, kočnice jedva da koče. Nekako se dokotrljam do dvorišta zgrade u kojoj radim i zahvalim Bogu što nikoga nisam povredio.
Parkiram se i pozovem majstora kom objasnim problem. Bar mi on da nadu da ću ipak moći autom na simpozijum iz veterine u Vrnjačku Banju.
Uđem u zgradu Okruga, pozdravim portira Miću i produžim u kancelariju. Na stolu me opet sačeka gomila prijava za loš kvalitet mesa u lokalno najpoznatijoj mesari, za pakovanje i prodavanje hrane za pse sumnjivog porekla. Posao kao i svaki drugi.
Rešavam stavku po stavku. Mrak mi pada na oči. Ni ovu noć nisam spavao od košmara. Ustanem i krenem ka kafeteriji po kafu, ne bi li pretekao dan.
Koleginice iz prosvetne inspekcije živo prepričavaju neko internet dopisivanje na instagramu i hteo ili ne njihovo graktanje dolazi do mene.
„Zamisli, doktor iz Amerike, hoće da mi pošalje poklon za rođendan. Kaže da bi sada poslao poklon, a u maju bi došao da me ženi.”
Sva sreća da moja kafa bude gotova u trenutku kada završi rečenicu. U povratku čujem njene koleginice kako uzdišu i kako joj upućuju čestitke.
Stvarno mi nije jasno, kako nemaju ni gram mozga. Internet prevare cvetaju, a i u buduće će. Dok ima ovaca, biće i šišanja.
Vratim se u moju kancelariju. Nas ima samo dvojica. Mala je potreba za veterinarskom inspekcijom, posebno što ljudi naš posao šalju u tržišnu, kojoj to nije u opisu posla.
Na desklopu računara vidim pristigao mejl. Sednem i sa šoljom u ruci ga otvorim.
-Poštovani Ivane,
Do nas je dospelo obaveštenje iz Amerike, vezano za Vaše nasledstvo...-
Nasmejem se, e pogrešili ste sprat, na drugom spratu nasedaju na internet prevare, a ne ovde.
Obrišem mejl, jer inače kuburim sa prostorom na google disku, bar da mi  gluposti ne popunjavaju memoriju. Vratim se poslu i do tri sata ne dižem glavu.
U tri se spakujem i krenem. Pozdravim Miću, koji me zaustavi: „U ponedeljak će nas obojicu poslužiti sreća.” Sreća i ja smo pojmovi koji ne idu jedan uz drugog, ali slutim šta hoće da mi kaže.
„Pretpostavljam da si sutra noćna, pa u ponedeljak ne radiš.”
„Tačno tako, a i Vi načelniče,  ne radite taj dan.“
„Dobro, pa šta je tu sreća?” Pitam ga.
„Pa bar jedan dan kasnije ćemo upoznati novu Načelnicu okruga, onu vešticu što će da nas dovodi u red.”
Zasmejem se: „Budi siguran da nas neće dirati. Samo ti radi svoj posao i ne brini.”
Sa osmehom na licu napustim zgradu, pozovem taksi i dam mu adresu majstora. Pokvario mi se kompresor klime i pokidao PH kaiš, šta god to bilo. Iskeširam pozamašnu sumu majstoru, kao da vozim novi mercedes, a ne dvadeset godina star reno.
Zadovoljan što ne moram da jurim prevoz, stižem kući u svoje prigradsko naselje. Pokupim unapred spakovane stvari, pojedem ono što mi je od jučerašnjeg ručka ostalo i krenem.
U sam sumrak stižem na odredište. Septembarsko predvečerje je baš prijatno.
Hotel u kom se održava simpozijum je velelepno zdanje koje pored kongresne sale, smeštajnih kapaciteta i restorana ima i spa centar, bazene i letnju baštu.
Pošto se smestim i nemam nikakvih obaveza do sutra rešim da pored bazena malo odahnem. Ne vozim do nedelje uveče, pa kada me konobar upita za piće, bez dvoumljenja se odlučim za Hajneken.
Razgledam okolo, svi opušteni, kao da ni jedne brige niko nema, pa odlučim i ja svoje da zaboravim, bar na kratko.

Dunja...

Ovaj vikend posvetiću sebi. Već nekoliko godina nisam išla na odmor. Od bezbrižne devojke, preko noći sam postala odrasla i odgovorna žena.

Setim se izlaska koji je sve promenio.„Voćkice jeste li spremne?”, radosno upitam svoje drugarice. Nadimak Voćkice smo dobile na fakultetu jer Ana je Kruškonja, Sandra je Jagodić, Irena Višnjić, a ja Dunja. Sjajna družina koja proslavlja moju magistraturu.
One su bile spremne, ali ja nisam na ono što sam čula kada mi je neko pozvonio na vrata.Bila je to moja tetka koju su poslali da mi se nađe kada saznam da mi je otac preminuo od srčanog udara.
Od tada samo radim. Preuzela sam porodičnu firmu koja se bavi proizvodnjom i preradom kupusa. Pored posla sam doktorirala, napredovala na svim poslovnim poljima.
Više me niko ne zove starim nadimkom. Sada sam Kučka, Veštica, Nedojebana, Gadura i sve odvratno što se može naći u rečniku, a razlog je samo jedan. Nemam cenu i sve što radim, radim po zakonu i propisima. Čak ni ovaj vikend koji ću provesti u novom spa centru, čijem vlasniku sam uštedela 150000 evra, nisam želela na poklon. Platila sam svaki dinar.

Sve što imam u životu, zaradila sam. Firma dobro posluje, ali nisam studirala tolike godine da bih kiselila kupus u Mrčajevcima. Vreme je da radim ono što volim. A volim red, rad i disciplinu. Ali ispred mene je vikend u kom želim totalni reset, potpuni odmor i ni p od posla. U to ime ugasim telefon čim stignem u spa centar.

Odavno nisam bila bez obaveza, pa mi se stvori nelagoda. Ruke same idu ka telefonu, ali se setim knjige koju sam od svojih Voćkica dobila za rođendan i ponesem je ka ležaljkama pored bazena. Poručim pivo, spustim ga pored ležaljke i udubim se u čitanje.

Đavolice jedne, znaju da nisam skoro ni videla muško, a kamo li bila sa nekim, kupile mi baš vruć roman. Već na prvim stranama sve vrišti od seksualne tenzije.
Sva sam se zacrvenela, kao da se meni dešava radnja knjige, sad i ovde. Pružim ruku i uzmem flašu, ni malo damski, da ugasim vatru hladnim pivom. Nagnem, ali ništa ne izlazi. Pogledam, flaša prazna. Nemoguće da sam je slistila tom brzinom, čini mi se da sam otpila gutljaj, eventualno dva.

„Ako želiš, možeš da me poljubiš, mislim da je lepši osećaj nego što mi ližeš flašu”, do mene dopre tih, muževan glas koji mi naježi sve dlačice na vratu.
Trgnem se i brzinom svetlosti postavim u sedeći položaj. Tada primetim muškarca na ležaljci pored moje. Zabavljeno me gleda i čeka moju reakciju.
Pogledam njega, pa u flašu, pa u pod. Tačno uz moju ležaljku stoji ona koju sam započela, a u ruci držim njegovu, popijenu.
-Ma neka ide život- spustim praznu flašu, podignem knjigu i krenem. U hodu se sagnem, poljubim ga i brzinom svetlosti nestanem u pravcu svoje sobe.
U liftu Voćkicama skidam sve sa nebesa, a sebi pripretim da ovu knjigu mogu nastaviti da čitam jedino kada budem sama.
Presvučem se i uljudim. Vreme je za večeru, a onda pravac krevet, stvarno sam toliko umorna, događajem pored bazena napaljena, da mi je spavanje najpametnija odluka.