Dobro se dobrim vraća

OSMO POGLAVLJE

Ivan...

Zvuk alarma se razleže sobom. Oči jedva otvaram. Pažnju mi privlači njen pramen kose koji štrči ispod jastuka. Koristi ga kako bi umanjila buku koju emituje moj budilnik koji je pojačan na maksimum, jer samo tako mogu da se probudim. Ustanem lagano i u dva koraka stignem do njega da ga deaktiviram.

"Koliko je sati?" Sneno progovara.

"Šest i petnaest." Ne gledam na sat jer mi godinama alarm zvoni u isto vreme.

"Moram odmah da krenem. Nemam odelo za posao." Pokušava da se ispetlja iz posteljine.

"Ne moraš, pošalji mejl na posao da imaš obaveze van kancelarije i da ćeš doći kasnije. To je uobičajeno kod nas."

Nasmeje se, pa odmahne glavom. "Znači, kada kasnite koristite tu foru?"

"Nije fora, ponekada je lakše na putu ka poslu svratiti negde na teren, nego ići u kancelariju pa se vraćati kilometrima nazad." 

Slegnem ramenima. Odgovorno radim svoj posao i nikada nisam zloupotrebljavao mogućnost da u svakom momentu mogu da napustim kancelariju.

"Mogu li onda da dobijem kafu dok otkucam mejl i pregledam ostalu poštu?" Pita.

"Naravno, ako jedeš rano ima i doručak." 

Odmahne glavom i počne da se oblači. Skuvam kafu, zadovoljan što je tu. Što konačno ovom kućom posle dugo vremena korača ženska noga.

Zajedno ispijemo taj čudni napitak bez koga većina nas ujutru ne fukncioniše. Poljubim je na rastanku i svako krene na svoju stranu. 

Ja danas treba da odem do majke, jer je naš gost insistirao da u 9 časova svi zajedno odemo do grada. Razumem ja njega da oseća potrebu da nam se na neki način oduži za sve što se dešavalo između naših porodica, ali ne razumem da je planirao da nas po celi dan voda po gradu i kafanama, iskazujući tu zahvalnost. Danas ih mogu ispoštovati, a već od sutra imam svojih obaveza i planova. Pokušavam svoj život da dovedem u red i to mi je za sada prioritet.

Stignem pred kapiju, a majka i Johan, ko zapete puške čekaju. Prvo odemo do porodičnog groblja, gde Johan sačeka kamenorezca koji je već uradio spomenik u obliku krsta Za Nikoliju. Kada i to bude gotovo, svratimo kući na ručak. Nakon ručka, Johan me zamoli da odemo do grada, što ja naravno ispoštujem. Da mi adresu na koju želi da ga odvezem. Prepoznajem je jer se tu do nedavno nalazila stara kuća u koju sam sa dedom išao do nekih ljudi kojih se baš i ne sećam jer sam bio mali. Sada je tu velelepna zgrada, jedna od onih koje niknu kao pečurka za nekoliko dana. Dok sam još bio u braku i pokušavao da kupim stan, raspitujući se okolo, došao sam do informacije da samo jedna firma pravi kvalitetne i postojane zgrade, a baš ona je zadužena za ovu lepoticu.

Johan petlja po torbi i iz nje vadi ključeve. Otključava ulazna vrata i ulazi u zgradu. Pratim ga i razmišljam: Zašto bi Amerikanac od 95 godina kupovao nekretnine u Srbiji, a onda se setim da ima naslednike i da verovatno želi da im ostavi nešto što će ih potsetiti odakle potiču.

Kroz mermerno predvorje stižemo do lifta koji nas vodi do poslednjeg sprata. Nisam obraćao pažnju koji je po redu jer sam bio opčinjen ogledalima koja dominiraju i daju mu prostornost veću od stvarne. Iznenadim se kada se vrata otvore, jer direktno vode u stan. Razmišljam kako sam se našao u nekom filmu jer prizor je holivudski.

Obiđemo prostor koji me, blago rečeno, oduševi. Prostrano, prozračno, uređeno perfektno. Sve u američkom stilu. Kuhinjsko ostrvo, svi mogući i nemogući uređaji. Vidi se da nije štedeo.

Posle obilaska, bez mnogo razgovora, ponovo smo u liftu. Ali kada se zaustavi, ne vidim mermerno predvorje, već se nalazimo u garaži u kojoj je parkiran samo jedan automobil. Naravno Ford. Njegova plava boja me izuje iz cipela. Nisam materijalista, ali sam veliki obožavalac terenaca, a ovaj je najnoviji model za koji nisam siguran ni da se može naći na našem tržištu.

"Šta kažeš?" Pita me Johan.

"Nemam reči, ovo je jedan od onih terenaca koji je predstavljen na poslednjem sajmu u Ženevi. Imao sam priliku da vidim starije, slične modele, a za ovaj nisam siguran ni da je ovde u prodaji." Odgovaram dok obilazim oko vozila, zagledajući ga.

"A stan? Kako ti se čini?" Nastavlja sa pitanjima.

"Mislim da će se vašima svideti, takve sam samo viđao u modernim američkim filmovima." Iskreno kažem.

"Naravno da bi im se svideo, oni su se i pobrinuli za njega, a kako se tebi sviđa?" 

"Moderno, sa stilom, na dobroj lokaciji. Odličan" Ne razumem zašto me to pita, šta ja imam sa tim.

"Drago mi je da ti se dopada. Ostalo je još nešto da ti pokažem." Pozove me rukom da ga pratim.

Idem za njim sav zbunjen. Ne poznaje me, video me dva puta i odjednom mu je moje mišljenje važno. Čudan čovek.

Iz garaže izađemo na ulicu, ide ponovo prema ulasku u zgradu. Međutim prođe ulaz i zastane ispred lokala sa desne strane zgrade. Otvori ga, a mene ponovo zapljusne mermer u sivoj boji koji prekriva pod. Lokal je kao dvosoban stan, ali potpuno sterilan. U krajnjoj prostoriji postoji samo jedan sto, na kom su uredno spakovane fascikle.

"Oprema za lokal stiže do kraja sedmice." Govori dok ležerno šeta do stola.

"Šta planirate da otvorite?" Nisam znao da će da se preseli ovde, mislio sam da je došao u kraću posetu.

"Ja ništa, lokal se oprema za veterinarsku ambulantu i pored stana i automobila, to je naš poklon tebi." Dohvata fascikle sa stola i pruža mi. Zinem od iznenađenja. Ostanem bez reči u momentu.

"A, ne ne ne. Ja to ne mogu da prihvatim." Kada se priberem, progovorim.

On se zasmeje: "Dragi momče, Nikoliji sam podigao spomenik, ali ona od toga nema ništa. Da nije nje bilo, niko iz moje loze ne bi postojao. Sve ovo je samo mali znak zahvalnosti, jer za život se nikada niko nikome nije uspeo odužiti. A ima nas puno, mnogo je to života. Žao mi je samo što to nisam uradio mnogo pre, ali ko zna zašto je to dobro! Zreo si čovek, sada sve ovo možeš valjano da iskoristiš." 

Stojim kao kip. Gledam ga i trepćem. Ne mogu da poreknem njegovo objašnjenje, ali nisam navikao da mi se dešavaju lepe stvari u životu, da nešto dobijem, a da to nisam višestruko platio. Gleda me tako zbunjenog, pa nastavlja da priča.

"U moje vreme se znao red.  Narod se vodio onim -  Dobro se dobrim vraća. Ja uskoro odlazim, star sam čovek i ne želim da mojim potomcima kola krenu nizbrdo, ako me shvataš. Ne možeš samo da uzimaš, moraš i da daš, inače nema ravnoteže.  Srećan sam što niko od Nikolijinih potomaka nije bio u problemu, da mu se život spašava, ali veruj mi, našlo bi se rešenje i tada. Kažu - Nemoj, pa se ne boj.- A ona nije pomagala samo nama, pomagala je svima i znanim i neznanim i zaslužila je da bezbrižno živite pokolenjima. Tvoj deda je isto bio dobar čovek, kao i njegov otac. Mihailo je jedne zime održao celo romsko naselje u životu. Ti mnogo ličiš na dedu. Čuo sam da lečiš životinje svima, imali novca ili nemali. Zbog dobrote svih vas, veruj mi, ovo je samo mala pomoć da nastaviš u istom smeru. Zato me nemoj odbiti. Samo nastavi utabanom stazom i pomaži ljudima. Bez obzira na ovo ludo vreme, isplati se. Kažu: Ako se ne vrati tebi, vratiće se tvojoj deci. A ja ti ih želim puno." 

Neka čudna žaoka mi se zabode u srce, nadam se da ću imati bar jedno svoje, a ne tuđe.