Dobro se dobrim vraća

ŠESTO POGLAVLJE

Johan...

"Veterinar kažeš, onda Ford Ranger sa punom opremom i da, koža nek bude tamna." Razgovaram sa Jelenom svojom kćerkom koja je poznat advokat u Denveru. Pored nje imam i dva sina Dona i Lukasa. Don je u Stejdepartmentu, a Lukas  na aerodromu. Svi su uspešni.
Don i Lukas su kupili dupleks sa lokalom. Jelena hoće da kupi auto, a ja sam odlučio da mu otvorim račun u banci.
Već sam rezervisao kartu i uskoro ću ponovo kročiti na tlo moje Srbije.

Ivan...
Troperu uzimam dušu, vozim ga stazom koja je neprohodna. Malo, malo pa slomim poneki mladi bagremčić, ali što više mučim njega, sve manje osećam bol u grudima. Astor je zaspao i hrče. Dobri moj, navikao se na moje divljanje i da nije pas, bio bi idealan suvozač.
Odlučim da je dosta i okrenem ka kući. Treba mi bar sat vremena za ova dva-tri kilometra nazad.
Kad stignemo, operem i troper i Astora i sebe koliko mogu.
Uđem u kuću, izmerim pritisak, koji je poprilično pao. Skuvam kafu i otvorim mejl.
Imam običaj da radim i kada sam odsutan sa posla. Krenem redom. Opet prijave za mesaru, žalbe na kvalitet hrane za pse... Redovno stanje.
Sledeći mejl je od advokata. Obaveštava me da će gospodin koji želi da me upozna stići za dva dana. Odlično, još uvek ću biti na bolovanju pa ću moći da mu posvetim više vremena.
Sledeći mejl je od nove načelnice. Ponovo mi puls ubrza, udahnem na nos i ispustim vazduh na usta ne bi li uspeo da ga dovedem u normalu.
Preteruješ, ni ti njoj nisi rekao da radiš u Okrugu, rekao si da si veterinar. Javlja se moj glas razuma i zamislim se. Možda je u pravu.
Pogledam mejl. Najobičniji poslovni mejl. Odgovorim slanjem izveštaja, kao da mi je Načelnica neka tamo nepoznata žena, a ne ona koja se za vikend topila u mom naručju.
Zatim pređem na sledeći. Isto od nje, ali privatni.
„Javi se, zabrinuta sam. Da li si dobro? Svašta sam čula danas. Moramo da razgovaramo. Znaš i sam da je sve ovo počelo dogovorom za vikend. Nismo jedno drugom ništa o sebi rekli. Koliko si ti ljut na mene, toliko mogu i ja da se naljutim na tebe, ali to neće rešiti situaciju u kojoj smo se našli.”
Zamislim se i u pravu je. Burno sam reagovao zbog svoje prošlosti i negativnih iskustava. Da, to sada mogu da vidim. Danas, pre nego što sam seo u tropera i umirio živce, samo mi je izdaja bila na pameti.
Upalim telefon, a onda počinje da sija. Nisam uključio zvuk jer znam koliko će biti poruka i poziva. Uvek ih bude kada ovako nestanem na nekoliko sati. Ne prođe mnogo, vidim da me zove. Javim se, jer ništa dobiti neću ako odlažem razgovor u nedogled.
Zabrinutost joj se čuje u glasu. Umirim je, kažem joj da sam dobro iako ni sam ne znam ni kako sam niti šta je izazvalo to stanje.
„Moramo da razgovaramo”, uzdahne.
„Znam, ali ne preko telefona.
„Kada možemo da se vidimo?”, direktna je.
„Trenutno nisam u stanju da pričam. Treba mi malo vremena da neke stvari raščistim sam sa sobom.”
„Razumem, javićeš se?”
„Naravno, pre nego što se vratim na posao moramo se videti. I ne brini. Dobro sam i posao neće trpeti.”
Završim razgovor.
Ova moja sjebanost treba višegodišnje lečenje ili neku jaku šok terapiju da me povrati. Tri godine sam životario, kao na aparatima, bez uzbuđenja.
Ne mogu više dozvoliti da me svaka situacija vrati korak u nazad. Moram prihvatiti činjenicu da sam voleo i bio sjeban. Da se tu nije završio moj život, već samo jedan period u njemu u kom sam bio naivno uljuljkan u mehuru koji sam sam stvorio idealizovajući je.
Osmeh mi se navuče na lice. Našao sam rešenje. Kao staru svesku, ispisanu od korice do korice, tako ću i ovo negativno iskustvo spakovati u kutiju i odneti na tavan.
Vreme je da se nova sveska otvori. Ona velika od sedamsto strana koja se koristi za hemiju, za koju nikada nema dovoljno lekcija da se ispiše do kraja.

Dunja...

Nikada nisam razmišljala o osećanjima. Čudno za devojku mojih godina. Ali život mi nije dozvolio da za njih imam vremena. Veče kada sam saznala da mi je otac preminuo, bilo je veče u koje sam polagala puno. Momak koji mi se dopadao od prve godine fakulteta mi je tog dana priznao da je gej. Četiri godine sam idealizovala momka finih manira, pažljivog, zabavnog, ne shvatajući da sam za njega bila samo drugarica.
Onda je došlo vreme kada sam se prihvatila obaveza u selu iz kog dolazim. Kome je trebala devojka u kombinezonu, gumenim čizmama i kačketom koja vozi traktor, ore njive, sadi kupus. Nikom normalnom. Bilo je tu i tamo uleta lokalnih momaka kojima je važnija pivska flaša od žene.
Jedina ozbiljnija pojava je bio Miloš, direktor nabavke velikog trgovinskog lanca, ali posle nekoliko pokušaja da se nađemo van radnog okruženja, odustao je i oženio pravnicu iz svoje firme.
Praktično osim nekoliko avanturica, nisam imala pojma kako je to biti u vezi. Taman kada sam se sa Ivanom malo opustila, ispade ovaj kostur iz njegovog ormara. Na poslu svi sve znaju, ali nije pametno da tamo tražim informacije jer samo mogu napraviti gore. Jedino ispravno je da sačekam njega da bude spreman da govori i tada da budem direktna. Vremena za igrice nemam, niti me interesuje istina uvijena u šaten papir.
...
Mislila sam da će mu trebati više vremena, ali kada u četvrtak vidim njegovu poruku, shvatim da je ili premestio kostur, ili ga sahranio kako i dolikuje. Videćemo večeras.
Poslao mi je lokaciju svoje kuće i napomenuo da sprema večeru.
Nervoza se uvuče u svaku moju poru, ali otresem glavom, usresredim se na posao.
Neka bude šta biti mora.