Dobro se dobrim vraća

TREĆE POGLAVLJE

Ivan...
Sat pokazuje da je vreme da ustanem jer mi simpozijum počinje za sat vremena. Buđenje mi nikada nije bilo problem, a ni ustajanje. Uvek sam ustajao na prvo zvono, ali danas, pa danas ne bih uopšte ustajao iz kreveta.
Njena smeđa kosa je rasuta po jastuku, dok čaršaf dopire tek do polovine njenih leđa. Ruke su joj podvučene pod jastuk što mi daje odličan pogled na njene oble, čvrste grudi, koje se tek naziru ispod tela i pale moju maštu. Osim mašte upali se još nešto, pa polako ustanem, da je ne probudim i odem pod hladan tuš.
Kada se vratim ona i dalje spava. Tiho se obučem, napišem joj poruku i krenem. Moram do svoje sobe da se presvučem, a vremena mi sve manje ostaje.
Predavanja se otegla, kao što to obično biva, prosipaju nam teorije koje mi godinama sprovodimo u praksi, ali treba neko da uzme dnevnice, naplati predavanje i zaradi na mlaćenju prazne slame. Sve i da je najzanimljivije na svetu, moje misli sada nisu tu. Jedva čekam pauzu da sa njom ručam. Prija mi njeno društvo i razgovori koje vodimo.
Dočekam pauzu, pogledam telefon. Osim mejlova i poznatih propuštenih poziva njen ne vidim. Nasmejem se, nisam vidovita Zorka da znam koji je njen broj telefona, ali bi bio nepoznati broj.
Promuvam se okolo i ugledam je na istoj onoj ležaljci pored bazena sa verovatno istom onom knjigom. Priđem šanku, naručim dva piva i pravac terasa. Korak mi je lagan, kao da je teret osude koju sam sam sebi nakačio odjednom spao. Više se ne osećam ni umorno ni staro. I zašto bih, tek mi je trideset i jedna.
„Hej ti”, osmehne se i prstom pokaže na pivo, „jesi siguran da je bezbedno”.
„Pivo ili ja?” Uzvratim joj osmeh.
„Pivo, tebi, koliko vidim ništa ne fali.”
„Znaš, trebalo bi da častimo pivo, ali ne znam šta pije, ipak nas je ono zbližilo.” Zasmejemo se, na kilometar se vidi da smo oboje i srećni i zadovoljni.
Pruži ruku i zavuče je u najveću ikad viđenu torbu za plažu i izvuče kesu iz pekare.
„Doručak, verovatno si ga preskočio.” Knedla mi se stegne u grlu na ovaj njen gest. Pažljiva i srdačna, sve što do sada nisam sreo. U momentu mi bude tesna koža zbog našeg dogovora da trajemo koliko i vikend.
Uzmem kesu i sednem na ležaljku pored. Sam sebi delujem smešno. Sive pantalone, bela košulja i crne cipele visokog sjaja nisu baš ono što se uklapa u sliku ludila oko bazena. Ali ne marim, bitno je da je ona tu, sve ostalo se ne važi.
Kada pojedem sendvič, nazdravimo sa pivom i ubrzo me alarm obavesti da se predavanje nastavlja za petnaest minuta.
Žestoko je poljubim i odem uz dogovor da se za dva sata vidimo na ručku. Sve dok joj ne nestanem iz vidokruga osećam njen pogled koji mi šeta po telu. Usne mi se izviju u osmeh i raspoložen ulazim u konferencijsku salu.
Preživim i ta dva sata, malo slušajući, malo smišljajući strategiju kako da je nagovorim da ovaj vikend pokušamo da pretvorimo u neku vrstu veze.
Ne znamo puno jedno o drugom, čak šta više, ne znamo skoro ništa. Znam da ima firmu za preradu kupusa u blizini Čačka, a ona da sam veterinar iz okoline Kragujevca. I to je otprilike to. Ali zar čari jedne veze ne čini to postepeno upoznavanje? Otkrivanje navika i potreba? Moram naći način da je nagovorim.
Čim objave pauzu za ručak, žurnim korakom odlazim do restorana. Velika je gužva i ne vidim je. Pretražim restoran i ništa, nije tu. Pomerim se u stranu, verovatno se začitala, pa kasni. Izađem na terasu bazena, na ležaljci nije, nema ni one džambo torbe. Sačekću još malo, sada će sići.
Dok je čekam, izvadim telefon i vidim ima i novih poruka i propuštenih poziva.
Pažnju mi privuče poruka sa nepoznatog broja.
„Izvini, desio se kvar u postrojenju za preradu. Morala sam da odem. Čujemo se i dogovaramo da ovaj vikend nadoknadimo. Dunja.”
Ne znam da li sam razočaran ili srećan. I jedno i drugo. Razočaran što je otišla, a srećan što želi da me vidi opet. Odgovorim joj na poruku: „Nadam se da nije ništa strašno. Radujem se bilo kom trenutku koji ćemo provesti zajedno u budućnosti.”
Nastavim sa rutinom i planom ovog simpozijuma, ali toliko odsutan da pojma nemam ni ko je govorio, ni o čemu.

Dunja...
Jebena mašina je baš morala da stane u sred sezone. Baš sad, ovog vikenda kada sam konačno pronašla svoj mir, njega i zaista bila srećna. Sama sebi čantram dok vozim prema kući. Sreća da me deli manje od pedeset kilometara pa ću brzo stići.
Kad stignem, vidim mobilisan tim majstora koje sam zvala, kako pikapom ulaze u dvorište. Odmah se bace na posao i kroz nekoliko sati pronađen je kvar, mašina reparirana i ponovo puštena u pogon. Odahnem, jer mnogo ljudi zavisi od nje.
Javim Ivanu da je mašina popravljena. Iznenadi me njegov poziv.
- Hej, slobodna?
- Upravo ispratila majstore, ti?
-Završio se i ovaj dan... Šta sad radiš?
- Ništa pametno, hoću da se dovedem u red, sva sam kao prase. Što pitaš?
- Kod mene u selu ima jedna prodavnica koja radi do deset. Tu se ljudi okupljaju i piju pivo, pa čisto da proverim ima li i kod tebe neka takva jer bih došao da te izvedem na pivo, naravno ako si slobodna.
Zasmejem se toliko da se zagrcnem i zakašljem. Damski, nema šta, kao ispijanje piva ispred zadruge.
- Slobodna jesam, ali da znaš, moje selo je pored puta i ima puno kafića koji rade do kasno, zato možeš da kreneš kad hoćeš, ja ću biti spremna za sat.
-Dogovoreno. Vidimo se.
Sva hepi brzinom svetlosti trčim u kupatilo. Sva mirišem na rasol od kiselog kupusa, kad bolje razmislim, ni za pivo pred prodavnicom na gajbi nisam.

Stiže mi poruka sa lokacijom i vidim da je to onaj novi, lepi kafić malo zavučen u odnosu na regionalni put. Javim mu da stižem za pet minuta. Da mi kosa ne izgleda kao da sam letela na metli brzinski je zavežem je u pletenicu. Na noge obujem bele patike, a preko haljinice navučem teksas jaknu u hodu.
Stignem na lokaciju i vidim ga kako sedi opušteno u istoj onoj beloj košulji, samo što je raskopčao koje dugme i podvrnuo rukave. Priđem mu, poljubim ga iako je kafić pun ljudi koje poznajem. Nisam balavica, u svojih trideset godina ne želim da budem neko ko nisam bez obzira na tračeve koji će već večeras početi da kolaju selom.
Osmehne mi se onim svojim osmehom od milion dolara i pokaže na već poručeno pivo. Istopim se, za mene je sve u malim znakovima pažnje.
Posle popijenog pića, prošetamo i u senci debelog hrasta počnemo da se ljubimo kao da nam od toga život zavisi. Jedva se rastanemo, ali već znam gde ću provesti sledeći dan.