Dobro se dobrim vraća

SEDMO POGLAVLJE

Ivan...

Na aerodromu sam sačekao Johana. Pravi Amerikanac. Šešir, kaiš sa elipsastom brnjicom, kravata tanka, kožna, provučena kroz metalnu špulnu.
„Rode moj", ispruži ruke i krete mi u zagrljaj. Povežem se na prvu sa ovim nasmejanim čovekom.
Pozdravimo se i krenemo. Put od aerodroma je prijatan. Priča mi o povezanosti naših familija. O davnim vremenima. Saznam da se njegov otac rodio i odrastao u našoj kući, to jest kući mog pradede. Da su održavali vezu sa mojim dedom i da su me videli kada sam bio beba.
Nažalost deda je preminuo kada sam ja otišao na fakultet pa se veza nekako izgubila.
Majka nas dočeka sa sto različitih đakonija u dedinoj kući. Iako je kuća moja, moji roditelji žive tamo, a ja sam odabrao seosku kuću koja je pripadala mom dedi po ocu i tamo živim sam. Nekada je ona bila u selu, ali kako se grad širio sada je u prigradskom naselju.
Posle ručka nastavimo priču.
„Tvoj deda i ja smo baš bili nemirni. Dole u Ljubinkinoj njivi za vreme Drugog svetskog rata, nađemo mi bombu. Malo je nedostajalo da izginemo, jer smo sa tom bombom igrali fudbal." Setim se dedinih ožiljaka po cevanicama i tek sada shvatim da je govorio istinu, a ne veličao svoje detinjstvo kao jako zabavno.
Uz kafu čovek izvadi novčanik. Iz njega sliku na kojoj su on i deda. Momčići obučeni u pantalone i košulje, one od sukna, koje se sada mogu naći retko jer su produkt onoga što sve brže nestaje - starih zanata. Oba bez cipela. Košulja razdrljenih a pantalona zavrnutih.
Onda majka izvuče njenu kutiju, sa starim fotografijama, sa kojih retko koga znam.
Izvinim se i uz dogovor da ću sutra opet doći odem. Večeras me čeka večera koja će biti prekretnica u mom životu. Ako ništa ne bude kako treba mogao bih sa Johanom u Ameriku ionako mi je već ispričao da živi na velikom ranču sam i da bi voleo da dođem kod njega.
Svratim kod mog Đure po unapred naručen roštilj. Sve ostalo je spakovala majka jer je po običaju spremila gomilu hrane.
Dobri moj me čeka na kapiji, uvek srećan. Počnem da iznosim stvari iz kola, a on se po običaju mota oko nogu.
Kada je sve spremno, sednem pod lozu, Astor mi gurne glavu u krila, jer obožava da se češka. Tako zajedno otvorimo pristigle mejlove i završimo posao baš u trenutku kada Dunja stigne.
Izbeči oči kada ga vidi jer stvarno izgleda zastrašujuće. Dam mu komandu i nevoljko krene ka boksu. Usporen je i lenj, a sada još više odugovlači ne bi li se ja predomislio i vratio ga.
Tek kada nestane sa vidika Dunja otvara auto i izlazi sa kesama.
Oboje smo zbunjeni i vidim nelagodu u njenim očima. Mnogo očekujemo od ovog razgovora.
Kao dobar domaćin, poslužim je slatkim i kafom.
„Ja ću dunju, za šta si ti? Jabuka, kruška, šljiva?" Tek kad shvatim šta sam izgovorio zasmejem se.
„Ječam, ako je u ponudi. Nisam za voćkice." Uzvrati mi osmehom.

Pošto popijemo kafu i piće uz neobavezan razgovor, pređemo u kuću na večeru. Jeste rano, ali večera je izgovor i to oboje znamo. Što pre je završimo pre ćemo preći na rešavanje problema koji imamo.

Dunja...

Da mi je onaj moj poslovni stav i odsečitost, lako bih. Ovako prevrćem hranu po tanjiru čekajući momenat kada ćemo preskočiti sa ovih ispraznih razgovora na ono što nam je bitno.
„Jeste li ovde živeli?" Misao izgovorim naglas.
„Ne, želeo sam, ali ona nije. Htela je da bude u centru, pa smo iznajmljivali stan."
Odgovori sa toliko emocija kao da čita vremensku prognozu.
„Izvini, možda ne bih trebala da postavljam takva pitanja." Želim da znam šta se desilo, a mesto gde su živeli nije ni malo bitno za ono što želim da saznam.
„Pitaj sve što te interesuje. Svi mi imamo prošlost, bez obzira da li želimo da je izbrišemo ili se njome ponosimo, ona je tu." Odgovori ležerno, kao da se ništa nije desilo.
„Tako je, mislim da je veliki problem kada ljudi koji su u sadašnjosti zajedno počnu da ljubomorišu na delove prošlosti. Niko od nas ne ide bez tereta." Shvatam da prošlost može da postane teret u nekom momentu, ako čovek ne raščisti sa njom i shvati da je to nešto na šta sada niko ne može da utiče.
„Zove se Ana. Zajedno smo bili od srednje škole. Otišao sam na fakultet ali smo ostali zajedno. Ne mnogo od momenta kad sam završio fakultet ostala je u drugom stanju i venčali smo se. Nije bilo srećnijeg čoveka od mene. Mislio sam da je ceo svet moj. Sada shvatam da je ta euforija iz razloga što sam se plašio da neću moći da imam decu. Majka je rodila mene jednog, a ujak nema potomstvo." Zastane. Ćutim i čekam da nastavi. Vidim da je rešio da mi sve ispriča.
„Sve sam joj dao. Nije želela da živi ovde, preselili smo se. Htela je da nađem bolji posao, našao sam. Tek sa ove distance vidim da sam bio toliko ushićen što ću postati otac, da nisam primećivao da je sve to jednostrano. Kad vratim film na svoj 21. rođendan i našu tešku svađu, shvatam da je ona u meni samo videla priliku za beg iz porodice koja se raspada."
Uzdahe, pa nastavi.
„Što sam joj više udovoljavao postajala je sve gora. Sve joj je smetalo, a ja sam to naivno pripisivao hormonima i bio srećan što ću dobiti dete.
Kada se porodila, pa ne znam kako da opišem tu sreću. Ne može to da se poredi ni sa čim." Nešto me preseče, oči mu blistaju kada govori o svemu tome i plašim se da njegova osećanja prema njoj još nisu izbledela.
„Jedno jutro, baš obično jutro tih dana, prilično neispravan zbog bebinih čestih buđenja u toku noći, stignem na posao. Razmenim koju reč sa Mićom i čujem da me neko traži. Vidim svog druga iz vrtića Luku. U jednom periodu smo se družili. Ali posle svađe na mom rođendanu svako je otišao svojim putem.
Pružio mi je papir i rekao 'Hoću ono što je moje.' Ništa mi nije bilo jasno dok nisam pogledao DNK test." Provuče ruke kroz kosu, telo mu klone a oči napune suzama. Isto mesto, isti Mića i prećutana istina. Okidač koji ga je vratio godinama u nazad, na najbolniji dan u životu. Pružim ruku preko stola i uzmem njegovu. Slobodnom rukom obriše suzu koja se skotrljala iz oka.
„Nisam znao šta me je snašlo. Toliku bol moje srce nije moglo da podnese. Slošilo mi se, hitna me je pokupila. Jedva sam preživeo jer mi je srce u nekom momentu stalo." Zaćuti, a onda mu se jedan kraj usne razvuče u osmeh.
„Evo me, sedim preko puta tebe, živ. Duhovi prošlosti su se poigrali sa mojim mozgom, ali sam uspeo da preživim. Sada znaš zašto sam tako reagovao. U mom mozgu je činjenica da mi nisi rekla da si ti nova načelnica, zavedena kao skrivanje istine. Nisam bio u stanju da mislim. Kada sam došao sebi shvatio sam da to nije tako, da jednostavno nismo mnogo pričali i da jedno o drugom znamo samo po nešto. Zato sam te pozvao da razgovaramo. Ne želim da ikada više dođem u situaciju da mi proradi crv sumnje, jer sjeban sam. Sjebala me za dva života. Biće teško, ali mislim da vredi da pokušamo."
Podigne pogled i direktno kroz moje oči skenira moje srce. A ono je poludelo. Udara u nenormalnom ritmu i gura mi telo da ustanem. Ne opirem se već pratim nevidljive niti koje me vuku ka njemu. Sedam mu u krilo i počinjem da ga ljubim. Svaki poljubac smiruje moje otkucaje srca. Njegove ruke me uzimaju u naručje i sa lakoćom ustaje i nosi me u svoju sobu.
Sahranio je kostura iz ormara i sada možemo da nastavimo tamo gde smo stali. Imamo još stvari da rešimo, ali sada nije vreme za to.