Dobro se dobrim vraća

ČETVRTO POGLAVLJE

Ivan...
Ustanem sa osmehom na licu. Ni ovo mučenje od simpozijuma ne može da mi ga skine. Razmišljam da u povratku svratim do nje. Jeste da ću ići obilaznim putem kući, ali šta je nekoliko kilometara za onaj osmeh koji vraća u život.
Pred početak prve pauze konobar me obavesti da me piće čeka na terasi pored bazena.
Nema potrebe da razmišljam, ne bi bila uspešna u poslu da čeka. Preduzima inicijativu i to mi se sviđa. Bio sam u pravu, njen osmeh vraća u život, a poljubac je kao infuzija - oporavlja. Provedemo pauzu u razgovoru i već znam da onu dužu, za ručak nećemo koristiti u te svrhe.
Sa osmehom se vratim na predavanje i naravno da ne slušam ništa, u mojim mislima je jedna brineta koja kao da je izašla iz neke bajke, sa svim vrlinama princeze. Onda se trgnem. Zarekao sam se da više ni jedna žena neće tako lako ući u moj život, a njoj sam dozvolio sve. Teši me jedino to što je još uvek onaj vikend koji smo dogovorili, a posle ću sesti i razmisliti kako i šta dalje. Stavim tačku na mozganje i čim dođe vreme ručku izađem iz sale, uhvatim je za ruku i pravac soba da uživamo.

Dunja...
Još juče sam znala da ću se vratiti. Toliko mi je lepo pored njega da se prosto plašim. Dogovorili smo se za vikend, ali se ponašamo kao srodne duše koje su bile razdvojene vekovima i konačno se pronašle.
Ne, nemam ja vremena za vezu. Suviše stvari je na mojim plećima, od kako sam ostala bez oca. Sada pored imanja i firme započinjem i novi, prilično odgovoran posao, pa ću verovatno i onih nekoliko sati sna morati da smanjim. O slobodnom vremenu mogu samo da maštam. Zato odbacujem suvišne misli i dajem sve od sebe da se uz njega moksimalno opustim i uživam.

...

Ivan...

Vikend je prošao odlično. Na simpozijumu ništa čuo nisam, ali sam zato itekako proveo kvalitetno vreme sa njom. Ponovo sam vratio svoje samopouzdanje, osetio čari žene i bez trunke foliranja bio onaj stari ja. Ne kažu ljudi džabe da ne moraš ništa loše da učiniš da bi patio, dovoljno je da budeš dobar. Bio sam dobar i to mi je izašlo na nos. Patio sam i stalno tražio svoju grešku. Da nisam sreo nju, verovatno bi se sve to nastavilo. Ali odlučio sam da na svoju prošlost stavim tačku i sve počnem iz početka.
Pošto danas ne radim, odlučim da se prvo pozabavim mejlom koji sam dobio vezano za te neke rođake.
Nije im trebalo više od pet minuta da me pozovu kada sam poslao broj telefona.
Iz razgovora saznam da postoji čovek koji je odrastao uz mog dedu, koji od Drugog svetskog rata živi u Americi. Napunio je devedeset pet godina i došao bi još jednom da nas poseti i upozna. Ukoliko ne možemo da ga primimo na nekoliko dana, moli da prihvatimo njegov poklon koji je za svaki slučaj uveo u testament. Kaže da je moju majku video pre nego što se udala i posle smrti mog dede nema kontakt sa nama.
Prihvatim da ugostim tog gospodina, možda je stvarno neko od familije. Ako njega ne mrzi da u tim godinama preleti pola sveta, šta je nama teško da ga ugostimo.
Po završetku razgovora sa advokatom pozovem majku i saopštim joj novosti. Onda nastane haos. Šta oni u Americi jedu? Gledala je filmove pa traži da idemo da kupujemo hranu, kao da je on već na kućnom pragu.
Dobro me nasmeje, a onda zaćuti. Kao da sam je čuo i da je šmrcnula.
„Majka, sve je u redu, snaćićeš se ti. Tolike si ručkove spremila i tolike ljude ugostila, šta je za tebe jedan čovek!?”
„Nije to sine, ja to od sreće. Ti si počeo da se smeješ.” Nisam ni primetio do sada da sam totalno drugačije raspoložen, da na život gledam ponovo sa vedrije strane. Zbrzam razgovor i prekinem, setim se Dunje i da je nisam čuo od sinoć. Već mi nedostaje.
Pozovem je, ali odgovora nema. Verovatno je zauzeta. Javiće se kad stigne.

Dunja...

Teško mi je palo sinoć kada smo se rastajali. Znam da niko ne želi da se viđa sa ženom koja je slobodna jedan vikend svake prestupne godine. Zvaće, pa će na kraju odustati.
Na novi posao stignem pola sata pre početka radnog vremena. Na prvi pogled je sve u redu, verovatno što na poslu zateknem portira i kafe kuvaricu. Ostatak verovatno stiže u minut, kao i u ostalim javnim službama.
Sačekam da pristignu ostali, dok uživam u Snežinoj kafici i svojim zbrkanim mislima. Pitate se kako, pa lako. Najbolje funkcionišem kada imam previše obaveza. Kada sam prihvatila ovaj posao, znala sam da će biti gusto. Mog prethodnika su smenili zbog korupcije i javašluka, a mene postavili zbog reputacije “hladnokrvna kučka koju niko ne može potkupiti”. Da se razumemo, nije on sam mogao da odradi sve te malverzacije, ali je prvi pao. Na meni je da skinem ljagu sa službe a, priznaćete, takve niko ne voli.
Buka u zgradi počinje da bude sve glasnija. Pogledam na sat. Sedam dvadeset i pet. Dobri su.
Još pre nego što sam popila kafu prosledila sam svima mejl i zamolila da održimo radni sastanak u osam.
Za divno čudo, kada uđem u salu za sastanke samo dve stolice su prazne. Obaveste me da su to dvoje službeno odsutni, što je normalna pojava, jer ovde se često boravi na terenu.
Gledaju me ispod oka, skeniraju, verovatno čekaju da izvadim mačetu i da skidam glave redom.
Iznenadi ih Sneža koja uđe sa platoom punim pića koje piju. Zamolila sam je da to pripremi, jer ovde će da se radi i nema potrebe da se na početku stvaraju tenzije.
Vidim da mi telefon zvoni. Ivan je, ali kao što rekoh. Zvaće, pa će odustati.
Upoznam kolektiv, popričamo malo, pa svak na svoj posao.
Već vidim gde može da bude problema, ali polako. Tek je prvi radni dan. Nekako preživim i odem kući, gde me čeka sastanak sa novim kupcem.
Ivan me je pozvao još nekoliko puta, nisam se javila. Poslala sam mu kratku poruku da sam u gužvi i da ću se javiti.

....

Sledeće jutro, posle samo nekoliko sati sna stižem na posao. Na ulasku čujem glasove. Opa, urodio je plodom sastanak od juče, krenuli su ranije da dolaze na posao.
Portir, nizak, debeljuškast čovek, viknu nekoga da se vrati jer je zaboravio da mu da neku pošiljku. U momentu kada stižem do portirnice sa stepenica iz drugog smera se pojavi Ivan. Još uvek me nije video on, ali portir jeste. Obustavlja sve i prilazi mi. Kroz osmeh me pozdravlja i ljubazno pita.
„Dobro jutr. Izvolite gospođo, kako mogu da Vam pomognem. Službe rade od pola osam.”
„Dobro jutro, ja sam nova načelnica. Juče sam počela da radim.” Oduševi me njegov pristup. Ljubazan je i fin.
„Ja sam Mića, a ovo je Ivan, načelnik veterinarske inspekcije.”
„Dunja, drago mi je.”Pružam ruku Mići, a gledam u Ivana kom para od besa izlazi na uši.
Na peti se okrete i bez reči ode uz stepenice.
Mića gleda u mene, pa za njim. Razmišlja, dvoumi se, pa ipak progovori. „Ne zamerite mu, juče je bio službeno odsutan. Ko zna šta mu se desilo. Inače je retko dobar čovek.”
„Hvala Mićo, ne brinite, sve je u redu.” Gutam knedlu, ne znam da li da idem na sprat ili kući.
Šta ima da se ljuti, ni jedno od nas nije bilo iskreno u vezi posla...
Već pristižu i drugi zaposleni. Klimnem glavom Mići i brzinom svetlosti u kancelariju da se saberem.