Rat Olivijerovih

Uvod

   Tolstoj je rekao da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.

   U maloj sudnici nalazili su se njih dvoje, advokati i sudija. Supružnici su jedno drugo gledali kao da se ne poznaju. Nakon tri godine braka, nestalo je svako lepo osećanje koje su imali jedno za drugo. Ostali su samo bol i prezir. Kao da se nisu ni voleli.
   “Sud na prvom ročištu miri.”, započeo je sudija. U zahtevu gospođe Olivijer nalaze se neosporivi razlozi za raskid braka. Gospođo, da li i dalje stojite pri tome?”
   “Da, poštovani sudijo. Stojim pri svakoj napisanoj reči.”
   “Gospodine Olivijer, Vi znate šta se nalazi u zahtevu. Imate li šta da dodate?”
   “Nemam, poštovani sudijo. Gospođa je već odlučila i moje reči joj neće značiti. Ako želi da se razvede, razvedimo se.”
   “Dakle, Vi ne želite razvod?”
   “Moja supruga nije želela da oprosti.”
   Sudija je udario čekićem u znak odluke.
   “Saslušavši obe strane, sud je doneo presudu. Brak se, na zahtev gospođe Edelajn Olivijer, kojim se odriče sve imovine, materijalnih i nematerijalnih dobara, raskida u korist gospodina Ejdana Olivijera. Sud se raspušta.”
   Edelajn je uzela svoj kaput i tašnu i prva izašla iz sudnice u pratnji svog advokata. Pred izlazom iz suda na oči je stavila crne naočare i izašla pred novinare koji su čekali ishod parnice. Advokat ju je štitio i pomogao joj da stigne do automobila. Za njom je izašao i Ejdan. Gledao je za njom, ne videvši ništa drugo.
   Pre nego što je sela u kola i odvezla se, okrenula se i pogledala ga. Njihovi pogledi govorili su više nego bilo koja reč.
  Odvezao se porodičnoj kući i zaobišavši roditelje ušao u svoju sobu. Na sred sobe ga je čekala velika bela kutija i pismo sa njegovim imenom. Iz pisma su ispali verenički prsten i burma.

   Ejdane,
Ne mogu ja sa tobom. Ne želim ovakav život. Previše si ti mene izmučio i napatio.

   Vraćam ti sav nakit i haljine koje si mi poklonio tokom godina.
   Zaboravi me.
   Edelajn.