Rat Olivijerovih

1

   Četiri godine kasnije

   Mlada umetnica šetala je oko klavira i pratila učenicu koja je izvodila Vivaldijevo Proleće. Gledala je kroz prozor zelenilo Central Parka. Četiri godine je sasvim lepo živela na Menhetnu, u Njujorku. Zaboravila je život koji je živela u Londonu. Pronašla je mir. Bila je srećna. Spokojna. U telo i dušu joj se vratio život i konačno je, posle mnogo vremena iskusila istinsku sreću.
   Kada je zvono zazvonilo, čas je privela kraju i raspustila učenice. Već je prošlo tri sata. Sati na poslu su proletali, sati kod kuće, uz klavir koji je svirala u večernjim časovima, kao i sati provedeni s prijateljima koje je lako sticala. Tu je bio i on, Din Hadson, čovek koga je imala hrabrosti da pusti u srce. Čekao ju je pred školom. Uniforma vojne avijacije davala mu je na odvažnosti. U ruci je držao buket belih lala, njenih omiljenih.
   “Din”, raširila je usne u osmeh i bacila mu se u zagrljaj, “došao si. Bože, kako si mi nedostajao.”
   “I ti si meni nedostajala jedina.”, poljubio ju je u čelo i predao joj cveće. “Jedva sam ih pronašao u ovo doba godine.”
   “Predivne su.”, poljubila mu je usne. Uhvatila ga je ispod ruke i zajedno su krenuli. Zajedno su bili divan prizor. Din je u Edelajn video ženu svog života. Zaljubio se u nju pri prvom susretu, kada ju je sačekao na aerodromu pre četiri godine. Bio je njena senka, zadužen za njenu bezbednost. Edelajn je najpre odbijala svaki njegov pokušaj nežnosti, sve dok na kraju nije popustila i predala se. Četiri godine žive u ljubavi. Zastali su pred vrtićem i pridružili se roditeljima. Iz zgrade su izlazile vaspitačice vodeći decu u koloni. Mališani koji su ugledali svoje roditelje trčali su im u susret. Smeđokosi dečak, kristalno-plavih očiju, tržao im je u susret. Din se spustio da ga dočeka.
   “Tata!”, uzviknuo je i raširio ruke, te zagrlio svog tatu. “Tatice, došao si!”
   Din ga je čvrsto zagrlio i podigao. “Srećan rođendan sine.”
   “Srećan rođendan mili.”, Edelajn je poljubila svog sina.
   “Dobio sam mnogo poklona. Svima su se dopali sendviči i torta koju smo napravili.”
   “Drago mi je da si se lepo proveo.”
   “Hajdemo po poklone.”, Din je spustio Laura i uhvatio ga za ruku. Edelajn je skinula rančić s njegovih leđa i držala ga u ruci.
   Dok su odmicali do vaspitačice koja je razgovarala sa roditeljima, Edelajn je osetila trnce u kostima. Osećala je pogled na sebi. Vrlo dobro je znala kada je posmatraju. Osvrnula se i ugledala čoveka koji joj je omogućio prelazak preko okeana i pomogao joj da započne novi život. Skrenula je pogled. Zatvorila je oči i ponovo ih otvorila. Stajao je kraj nje.
  “Imate divnog sina gospođo Olivijer.”
  “Drži se dalje od moje porodice.”, odgovorila je. “Zar se nismo dogovorili da se više nikada ne vidimo Hejmiše?”
  “Stvari su se izmenile gospođo.”
  “Šta se to promenilo?”
  “Stari gospodin zahteva da Vas vidi.”
  “Žao mi je zbog njegovog stanja, ali nije moguće da odem u London. Ne mogu da izložim sina tom riziku.”
  “Umire. Srce mu slabi. Nema još mnogo vremena.” Iz džepa sakoa izvadio je belu kovertu. “Napisao Vam je pismo.”
   Edelajnino srce se sledilo. Pogledala je Hejmiša i uzela pismo od njega. Imao je strog pogled i glas. Bio je opasan čovek.
   “Razmisliću.”, naposletku je izgovorila. Stavila je pismo u tašnu. “Sada idi.”
   “Imate tri sata.”, uhvatio ju je za ruku i poljubio je. “Do skorog viđenja draga gospođo.”
   Nasmešio se, blago naklonio i otišao. Nikada nije razumela Hejmiševu volju da se njome bavi. Osetila je nalet glavobolje. Samo jedan susret sa prošlošću učinio je da njeno spokojstvo i mir nestanu za tren. Din ju je uhvatio za ruku, ali ništa nije pitao. Drugom rukom držala je Laurovu ruku. Lauro je neprestano govorio o rođendanskoj zabavi u vrtiću, dok su njih dvoje veselo odgovarali. Jedno sa drugim nisu progovorili.
   Ušli su u svoj stan na četvrtom spratu. Edelajn je skinula jaknu Lauru.
   “Mili, operi ruke.”, rekla mu je. Cveće je stavila i vazu. Skinula je kaput i uzela pismo iz tašne. Stala je kraj prozora. Otvorila je pismo i počela da čita.

   Draga moja kćeri,
   Mila moja Edelajn,
  
   Nadam se da još uvek imam pravo da te nazivam svojom kćeri. Nije mi još mnogo života ostalo. Ti si jedina dobra stvar koja mi se dogodila u životu, moja svetla tačka. Moj anđeo. Voleo sam te kao da si moja. Bio sam ponosan da me takva plemenita duša naziva ocem.
   Znaj da te nisam zaboravio. Znam sve o tvom životu, ali budi spokojna, nikome nisam govorio o tome. Srećan sam što si pronašla svoju sreću. Ponosan sam na sve što si postigla. Ti si jedino u mom životu na šta sam ponosan.
   Voleo bih da te vidim još samo jednom. Voleo bih da još jednom čujem kako sviraš klavir. Voleo bih da upoznam dečaka koji je toliko srećan da tebe naziva majkom.
   Znam da tražim previše mila, ali jedino će me to učiniti spokojnim.
   Do skorog viđenja,
  
   Tvoj otac,
   Lauro Olivijer

   Jedna suza pala je niz njen obraz i umalo je slomila. Prošla je rukom kroz kosu. Sklopila je pismo. Plašila se da ode tamo. Plašila se da se vrati u tu kuću iz koje je glavom bez obzira pobegla. Kako da Laura odvede tamo? Kako da stavi na kocku život svog sina? Znala je da, ako ode, više neće biti ista osoba. Kada ugleda njega posle toliko godina, probudiće se stari gnev koji će učiniti da se njeno srce ponovo sledi.
   Ugledala je Dinov odraz u staklu.
   “Uznemirio te je njegov dolazak.”
   “Doneo je vesti.”, mirno je izgovorila, te predala pismo Dinu. “Moj poočim umire. Zahteva da me vidi i upozna Laura.”
   Pažljivo je pročitao pismo. Pogledao je svoju verenicu, znajući tok njenih misli.
   “Idi.”, mirno je rekao.
   “Ukoliko odem, sve će se promeniti Din. Osećam to.”
   “Ono što imamo među nama se nikada neće promeniti Dela. Mi smo porodica.”, poljubio joj je čelo. “Idi. Nećeš moći da oprostiš sebi ukoliko ne odeš da ga vidiš poslednji put. Vidi kakvo je stanje, pa ću dovesti Laura.”
   “Neka bude tako.”, složila se. Odvojila se od Dina i uzela telefon. Otkucala je napamet naučeni broj telefona.
  “Draga gospođo, šta ste odlučili?”

  “Pristajem.”