Rat Olivijerovih

4

   Kuća je zamrla.
   Edelajn se zatvorila u staklenu sobu. Julija, dugogodišnja kućepaziteljka i poverenica pokojnog gospodina, joj je pomogla da se presvuče. Vrlo brzo je njena garderoba u boji zamenjena crnom haljinom, čarapama i cipelama. Zatvoren vrat, dugi uski rukavi, uz telo pripijena do kolena. Njeno bledo lice, sada je bilo još bleđe, oči plave istaknutije i vidno umornije. Popravila je šminku, tek toliko da prikrije bol koja se toliko videla. Nije mogla prepoznati odraz u ogledalu. Bila je to neka druga Edelajn. Drugačijeg izraza lica, drugačijeg pogleda, drugačijih očiju.
Sedela je u hladnoj stolici za ljuljanje svog poočima. Gledala je kroz stakleni zid, baštu. Držala je u zagrljaju medvedića kog joj je poklonio onog dana kada ju je doveo svojoj kući. Din ju je jedva zadržao kada su odnosili njegovo telo iz kuće. Sama je pospremila sobu i iznela posteljinu u vešernicu. Otvorila je stakleni zid i provetrila prostoriju od mirisa smrti. U grudima je osećala bol koja ju je razdirala. Prvi put je osetila bol gubitka roditelja. Lauro Olivijer nije dozvolio da to oseti kao dete. Patila je za njim više nego za rođenim roditeljima. Sećala se dana kada su u toj sobi provodili vreme razgovarajući. Pili čaj. Čitali. Držao ju je uz sebe toliko, da je u trenutku najvećih radosti zaboravljala da mu nije kćer.
   Din je ušao u sobu.
   “Jedina, vreme je da krenemo na bdenje.”
   “Ostala sam sama.”, govorila je više za sebe. “Siroče bez roditelja.”
   “Ne govori to Dela.”, prišao joj je. Savio se u čučanj i uhvatio je za ruku. “Nisi sama. Lauro i ja smo tvoja porodica.”
   “Vi ste sada sve što imam u životu. Nemoj me ostaviti Din. Molim te, ne ostavljaj me.”
   “Nikada te neću ostaviti. Volim te i voleću te ma šta bilo.”
   Umesto odgovora, privila mu se u zagrljaj. Poljubio joj je kosu. Ostali su tako nekoliko trenutaka. Podigao ju je na noge. Držeći je oko struka, izveo ju je iz sobe. Julija joj je stavila kaput preko ramena i dodala joj crne sunčane naočare. Izašli su iz kuće.
   Ejdan je pomagao svojoj majci da uđe u automobil. Okrenuo se i ugledao Edelajn sa Dinom. Osetio je trnce u telu pri tom prizoru. Njegovo srce nije moglo zamisliti nju u zagrljaju drugog čoveka. Sakrila je svoj pogled naočarima. Nijednom ga nije pogledala. Sela je kraj svog verenika, koji nije puštao njenu ruku. Svo vreme vožnje do crkve Ejdan je mislio na nju. Pored sve patnje njegove majke, pored svoje boli, u glavi mu je bila ona. Samo ona. Suviše ju je dobro poznavao, a to njeno stanje bilo mu je sasvim nepoznato. Nije to bila Edelajn koju je ženio. Bila je to devojčica koju je njegov otac doveo u porodičnu kuću, ona koju je zvao kćeri. Bila je to kćer koja neće oprostiti smrt svog oca.
   Pred crkvom je bila gomila ljudi. Poznanici, prijatelji, poslovni saradnici, zaposleni. Jedan po jedan ulazili su i ređali se na klupama. Hejmiš je otvorio vrata automobila i pomogao Edelajn da izađe. Malo je bilo onih koji nisu znali ko je ta žena. Ušli su u crkvu. Edelajn je stala na ulazu. Podigla je naočare na glavu. Gledala je pred sobom u kovčeg svog poočima i pred očima je imala isti prizor kao pre dvadeset godina. Ponovo je bila dete. Ponovo usamljena. Ponovo sama. Mogla je čuti šaputanja ljudi dok je koračala ka kovčegu. Din ju je držao uz sebe, vodeći računa da se ne sruši. Stala je kraj kovčega. Nežnim pokretom prstiju prešla je preko njegove kose. Poljubila je hladno čelo. Gledala je te zatvorene oči. Gotovo je ponovo zaplakala. Nagla se nad njim i tiho govorila.
   “Hvala ti za sve što si učinio za mene. Hvala ti što si bio moj otac, majka i zaštitnik. Ti si bio svetlost mog života.”
   Seli su na svoja mesta. Sveštenik je stao na svoje mesto i govorio molitvu.

   Pre dvadest godina

   Mlada žena u crnoj haljini ušla je u kapelu i hodala je prema kovčegu svog supruga. Oči su joj bile prazne i bele od suza. Za ruku je držala devojčicu od deset godina. Muškarac u crnom odelu krenuo joj je u susret.
   “Gospođo Lana, iskreno mi je...”
   “...žao?!”, prekinula ga je. Izvukla je pištolj iz tašne i uperila u njega. Pogled joj je bio prazan, umoran. Njen je glas odjekivao crkvenom prostorijom. “Žao Vam je što ste ga ubili, gospodine Olivijer? Žao Vam je što ste me načinili udovicom sa trideset godina?! Žao Vam je što je moje dete ostalo siroče?!”
   “Gospođo Lana, spustite pištolj.”, mirno je rekao. “Molim Vas.”
   “Zbog Vas je mrtav! Vi ste ga ubili! Uništili ste mi život! Lišili ste me svake sreće i razloga za život!”
   “Kunem se da neću zapostaviti ni Vas ni devojčicu.”, ispružio je ruku. “Mislite na nju Lana. Mislite na svoju kćer. Molim Vas, dajte mi pištolj.”
   Žena je sklonila nišan sa njega. Okrenula se svojoj ćerkici i nežno je pogledala. Osmehnula se. Pomilovala je njen obraz, savila se i poljubila joj čelo. Potom se uspravila, snažno je uhvatila za ruku povukla je ka Olivijeru, koji ju je u zaletu uhvatio da ne padne.
   “Ovaj greh ide na Vašu dušu.”, prislonila je pištolj na slepoočnicu. “Bože, smiluj se mojoj duši.”
   Pucanj i vrisak devojčice odzvonili su kapelom. Beživotno telo udovice palo je na pod, koji se crveneo od krvi. Lauro Olivijer je zagrlio devojčicu i sklonio joj pogled s' užasnog prizora. Sveštenik i obezbeđenje uleteli su u kapelu.
   “Neka joj Bog oprosti.”, sveštenik ju je prekrstio i zatvorio joj oči. “Amin.”
   “Amin.”, ponovio je Lauro. Uzeo je devojčicu u ruke i izveo je napolje. “Hejmiše, ne dozvoli da se sazna za ovo. Ne želim da se dete provlači po novinama.”
   “Kako naredite gospodine.”, mladi čuvar se naklonio gospodinu.
   Držeći devojčicu u rukama, koračao je ulicom. Bila je uplašena. Drhtala je. Čvrsto je držala ruke oko njegovog vrata, ne želeći da ga pusti. Odveo ju je na obližnji kej. Spustili su se tik uz reku i seli na jednu od klupa. Lauro je držao devojčicu u svom krilu. Njena glavica bila je naslonjena na njegovo rame, a ruke, još uvek, oko vrata. Nežno ju je mazio po kosi i leđima, tešeći je. Sedeli su tako i ćutali. Nije se usuđivao da joj išta kaže. Šta bi joj i rekao? Šta reći detetu u tom stanju? Još uvek mu je pred očima bila ta stravična slika. U njemu se stvarala bujica misli i osećanja. Poljubio joj je kosu. Iz džepa je izvadio smeđeg medvedića, njoj namenjenog. Na trenutak ju je odvojio od sebe i u ruke joj stavio igračku.
   “Edelajn, mila, nećeš biti sama.”, poljubio joj je kosu i ponovo privukao u zagrljaj. “Pružiću ti divan, srećan život. Bićeš moja kćer.”