Rat Olivijerovih

2

   London

   Ejdan Olivijer vrteo se po sobi, ne mogavši da zaspi. Već je bilo jako kasno. San mu nije išao na oči. Otvorio je prozor da udahne vazduha. Ugledao je automobil na prilazu i čuvara koji prilazi sa kišobranom. Otvara vrata, pruža ruku. Neko izlazi. Šapuću. Kada se čuvar pomerio, ugledao je par ženskih nogu pod farovima automobila. Crne zvonarice, kaput do kolena. Kišobran se podigao, a onda joj je video lice.
   Srce mu je preskočilo otkucaj. Disanje je prestalo. Pomislio je da sanja. Bila je drugačija, lepša nego što je želeo da se seća. Njene kristalne oči sjajile su u mraku, ili mu se samo tako činilo. Ta žena, koja mu je umalo došla glave, ponovo se vratila. Pogledao je na sat. Četiri ujutru. Obukao je kućni mantil i izašao iz sobe. Skriven u mraku, gledao ju je kako ulazi u salon. Pogledom je prošla preko celog salona i sprata. Na njenom licu nije bilo ni trunke emocije. Hejmiš joj prilazi i nešto joj govori. Sprovodi je put staklene sobe.
   Edelajn je ušla u sobu gospodina Laura. Spustila se kraj kreveta i uhvatila ga za ruku.
   “Edelajn”, okrenuo je glavu i pogledao je, “ovde si.” Stegao je njenu ruku. Umalo je zaplakala.
   “Ovde sam dragi poočime. Hejmiš me je obavestio i doveo. Ostaću koliko god je potrebno da se oporavite. Vi ste jedina porodica koju imam.”
   “Plemenita kćeri moja.”, šaputao je stara. “Potrebna si mi da izdržim dane koji su mi ostali.”
   “Budite spokojni. Uz Vas sam.”, poljubila mu je ruke. “Odmorite se sada. Prilično je kasno.”
   “Molim te, ostani još malo.”
   “Kako želite.”, složila se. Ostala je u tom položaju držeći ga za ruku. Bio je spokojan. Tonuo je u san. Pogledala je na sat na ruci. Četiri i dvadeset. Umor ju je savlađivao. Naslonila je glavu na ivicu kreveta i zatvorila oči. Nije puštala starčeve ruke.

   Cela kuća je zamrla. Prvi zraci sunca osvetlali su celu istočnu stranu vile. Edelajn je otvorila oči. Uspravila se i prošla rukom kroz kosu. Kada je ugledala gospodina Laura u krevetu, shvatila je da je tu zaspala. Pogledala je na sat. Šest i trideset. Tiho je izašla iz sobe. Popela se na sprat, u svoju sobu. Otvorila je balkonska vrata i pustila vazduh u sobu.
   Raspakovala je kofer. Skinula je svu odeću sa sebe i istuširala se vrelom vodom. Obukla je široke maslinasto-zelene pantalone sa porezima do polovine butina i belu bluzu dugih uskih rukava. Na lice je nanela samo malo maskare i karmin, jedva primetan. Kosu je pustila da slobodno pada. Obula je salonke sa debelom štiklom, u boji kože. Stala je pred veliko ogledalo i stavila parfem. Uvila se maramom i izašla iz sobe. Pod dnevnim svetlom jasnije je videla unutrašnjost vile, koja se ništa nije promenila. U velikom salonu, sofa, fotelje i stočić za kafu bili su na istom mestu. Na malom uzvišenju nalik bini, nalazio se klavir boje mahagonija.
   Izašla je u vrt. Šetala je velikim prostranstvom koji je gledao na Temzu. Uzela je telefon i pozvala Dina. Posle drugog zvona, čula je njegov glas.
   “Dela?”
   ”Din, moj poočim je jako loše.“
   ”Razumem.“, rekao je. ”Dolazimo prvim letom.“
   ”Spremila sam njegove stvari, za svaki slučaj. Neka popije tabletu pre puta, znaš da mu ne prija letenje. Javi vreme leta, Hejmiš će vas sačekati na aerodromu.“
   ”Budi bez brige jedina. Sve će biti u redu. Kako si ti?“
   ”Umorna sam, ali biću dobro. Potrebna sam poočimu.“
   ”Budi dobra i čuvaj se dok ne stignemo.“
   ”Isto se odnosi i na vas. Volim vas.“
   ”I mi tebe volimo jedina.“
   Spustila je slušalicu i nastavila da šeta vrtom.
   Ejdan, koji se takođe probudio sa prvim zracima, stajao je na prozoru i posmatrao svoju bivšu suprugu. Na dnevnoj svetlosti ju je bolje zapazio. U njemu su se budila davno zaboravljena osećanja. Prezirao ju je. Prezirao ju je, samo zato što nije bio dovoljno jak da je zaboravi. Nije mogao da prestane da misli o razlogu njenog dolaska. Da li je u pitanju samo otac ili nešto više od toga? Zašto nisu obavešteni o dolasku te žene? Znao je koliko Edelajn znači njegovom ocu. Okrenula se i gledala kuću. Pogledi su im se sreli. Gledala ga je drugačijim očima. Ovo je bila neka druga Edelajn. Nikada nije mogao da shvati tok njenih misli i osećanja, dok je ona njega lako čitala. Bila je hladna, daleka. U njoj nije bilo ni traga žene kakvu je nekada voleo. Nije znao ništa o njenom životu, niti se raspitivao. Nije želeo da zna da je srećna daleko od njega. Sa nekim drugim. Nije želeo njenu sreću i mrzeo je sebe zbog toga. Mrzeo je sebe više nego što je mogao da prezre nju. Ona je sada ovde, pred njim, gleda ga očima koje prodiru u dušu. Javila se na telefon i kratko razgovarala. Hejmiš joj je prilazio i pošla mu je u susret. Nešto mu je govorila, na šta se on naklonio i pratio je do kuće. Bilo je jasno da će je Hejmiš bespogovorno pratiti i slušati svaku njenu reč.

   Obučen i spreman za susret sa njom, Ejdan je izašao u hodnik i naslonio na ogradu sprata. Kućepaziteljka je prišla Edelajn i čvrsto je zagrlila. Svi u kući su je zvali divna gospođo. Edelajn je uživala jednu vrstu moći u toj vili. Svaka njena reč bila je uvažavana kao da je potekla od samog gospodina Laura.
   Sela je za klavir. Bez nota je svirala Betovenovu Mesečevu sonatu, po nalogu gospodina Laura. Hejmiš je uveo gospodina u salon. Zakočio je kolica prekoputa klavira, tamo gde je uvek sedeo kada ju je slušao. Iako ga je bolest obuzimala i sprečavala da ustane iz kreveta, skupio je dovoljno snage da je, ne samo sluša, već i vidi za klavirom koji je za nju kupio. Njemu za ljubav, završila je konzervatorijum. Njemu na radost, svirala je svakog jutra dugi niz godina. Njemu na volju, ponovo je svirala, ne bi li učinila čoveka na samrti srećnim. Gledala ga je nežnim očima, punim ljubavi. Volela je tog čoveka koji joj je pružio roditeljsku ljubav i podršku tokom čitavog života. Imala je samo njega. Jedini roditelj koga je poznavala. Smešila se njegovom osmehu i izrazu čiste sreće.
   Din je bio u pravu, ne bi sebi oprostila da nije došla sada kada mu je najpotrebnija.