Rat Olivijerovih

6

   Pre sedam godina

   Svitalo je.
   Ejdan se, po ko zna koji put u zoru vraćao kući. Već na vratima je čuo očaravajuć zvuk klavira. Provirio je u salon. Edelajn je svirala. Znao je zašto je budna toliko rano. Znao je sve o njoj. Bio je srednjoškolac kada je ušla u njegov život. Bila je dete, imala jedva deset godina. Provodeći vreme u Itonu, nije je mnogo viđao, te je nije mogao smatrati sestrom, pa čak ni usvojenom. Za njega je predstavljala štićenicu njegovog oca. Sećao se dana kada ju je prvi put ugledao. Otac ju je držao u rukama, a ona ga je čvrsto grlila. Bila je sitna i uplašena. Otac je rekao tada:
   “Gerda, Ejdane, ovo je Edelajn. Ona će od danas živeti sa nama u kući.”
   Nikada neće zaboraviti izraz majčinog lica kada je ugledala to dete. Bila je besna. Nikada to ocu nije oprostila. Majka se čvrsto pobrinula da Edelajn  u njegovom životu bude prisutna samo kao štićenica njegovog oca, utičući na oca da ga školuju  van Londona.
   Mada često odsutan od kuće,  s' godinama je mogao videti kako Edelajnin uticaj na oca raste. A ona, ona je slušala svaku njegovu reč i bila mu odana više no iko.   Nije bio svestan kada ju je počeo gledati drugim očima. Bio je siguran samo u silinu svoje želje da i ona isto oseti.
   Edelajn, zanesena izvedbom nije ni primetila da je posmatra, sve dok mu ključ od automobila nije ispao iz ruke. Podigla je glavu sa nota i pogledala ga tim svojim kristalno-plavim očima. Srce mu je zastalo kada su im se pogledi sreli. Gotovo je umro kada mu se osmehnula. Gotovo istog časa se uozbiljila i nastavila da svuda.
   Prišao joj je. Uhvatio ju je za ruku i nežno je poljubio.
   “Smrdiš na cigarete i viski.”, istrgla je ruku iz njegove. Seo je kraj nje. Fiksirao je njen pogled svojim. Nikada ranije nije primetila taj pogled. “Zašto me gledaš tako?”
   “Uvek si tako hladna. Daleka. Ne dozvoljavaš mi da ti se približim.”
   “Zar ti je stalo da bude drugačije?”, pitala je.
   “Da, stalo mi je.”, uzdahnuo je. “Stalo mi je jer ne mogu da se pomirim sa bratskim osećanjima prema tebi. Niti to želim.”
   “Pio si.”, ton joj je bio miran, kao da je nije ni dotaklo ono što je  govorio. “Nastavićemo razgovor kada dođeš sebi.”
   “Pri sebi sam Dela.”, bio je odlučan.
   Okrenuo ju je prema sebi, uhvatio dlanovima za lice i poljubio je. Uzvratila mu je nekoliko poljubaca te ga odgurnula i udarila mu šamar, toliko jak da mu se glava okrenula. Ustala je s klavira i prekrstila ruke na grudima.
   “Idi u krevet.”, naredila je. “Zaboravimo sve ovo.”
   “Ne.”, prišao joj je. Stao je toliko blizu da je ponovo mogla osetiti njegov dah na svojim. “Neću zaboraviti da si mi uzvratila poljupce. A što se šamara tiče, razočarao bih se da ga nisam dobio.”
   Nekoliko koraka koračao je u nazad, te se okrenuo i pošao u svoju sobu. Ponovo je mogao čuti nežne tonove. Okrenuo se još jednom da bi je video. Gledala je pred sobom i napamet svirala. Prepoznao je melodiju. Isti odeljak svirala bi svaki put kada bi bila uznemirena. Nikada nije mogao da zapamti kako se zove. Nekoliko trenutaka ju je posmatrao. Još uvek mu je brideo obraz od njenog šamara, ali nije žalio. Morao ju je imati. Morao ju je osvojiti.

   Sada

   Dan je odmicao sa  neobičnom usiljenošću. Vreme jedva da je prolazilo.
   Edelajn je neprestano šetala po sobi. Sa balkonskog prozora mogla je videti kako se Lauro i Kler još uvek igraju. Deca su se za par sati izuzetno zbližila. Din ju je posmatrao. Bila je odsutna.  Razmišljala je o hiljadu stvari istovremeno.
   “Hoćeš li sesti već jednom?”, pitao ju je. “Zavrteće ti se u glavi Dela.”
   “Neka se zavrti. Možda će onda sve biti lakše.”, govorila je.  “Bes i inat  su  ovladali mnome. U tom trenutku postala sam kćer svog poočima i potpisala prihvatanje njegove poslednje volje. Niste mi na pameti bili ni Lauro ni ti. Nije mi na pameti bilo koliko će vam štete naneti moja odluka.”, okrenula se svom vereniku. “Izdala sam vas.”
   “Dođi.”, pružio je ruku. Prihvatila ju je i sela mu u krilo. Naslonila se na njegove grudi. Nežno ju je grlio i ljubio joj kosu. Bili su to oni trenuci nežnosti koji su bili dovoljni da smire srce. “Nisi nas izdala. Nikada nemoj ni pomisliti na to.”
   “Rekla sam ti da će se sve promeniti. Osetila sam to.”
   “A šta sam ja tebi rekao? Između nas se ništa neće promeniti. Volim te Dela. Želeo sam da te odvedem u kuću za venčanje dana kada sam se vratio sa misije, na Laurov rođendan, ali se situacija iskomplikovala.”
   Edelajn se uspravila. Gledala je u verenika sa nevericom.
   “Želeo si da me oženiš?”, bila je zapanjena.
   “Želim da budeš moja žena svakog dana od kako te poznajem. Lauro i ti ste mi sve na svetu.”
   “Koliko te samo volim Din.”, privila se uz njega i poljubila ga.
   Ljubila ga je sa strastvenom željom i žudnjom žene koja obožava svog muškarca. Ljubila ga je kao što Ejdana nikada nije. Din ju je voleo sa jednakom strašću. Kako drugačije voleti tu ženu? Bio je sve sigurniji u njenu ljubav sa svakim novim poljupcem. Sa svakim dodirom.
   “Venčajmo se.”, rekla je.

   Kroz odškrinuta vrata Edelajnine spavaće sobe, Ejdan je mogao čuti svaku izgovorenu reč. Svaki izliv ljubavi i nežnosti između dvoje verenika. Osetio je na srcu žaoku ljubomore.
   Edelajn je bila otrovna po njega, a taj otrov želeo je samo za sebe.