Rat Olivijerovih

3

   Edelajn je privela izvođenje kraju. Podigla je pogled i ugledala ukućane koji su stajali na spratu. Ustala je i naklonila im se, gledajući ih u oči, te se naklonila poočimu. Gospođe su se razišle po sobama nakon susreta sa tim pogledom, a Ejdan je sišao u salon.
   “Dakle, tu ste.”, negovateljica je prišla kolicima. “Gospodine, vreme je da primite lek.”, obavestila je.
   “Eva, ovo je moja kćer, Edelajn.”, predstavio ju je gospodin Lauro.
   “Dakle Vi ste Edelajn.”, pružila je ruku smešeći se. “Gospodin samo o Vama govori. Drago mi je.”
   “I meni je drago Eva. Vidim da se lepo starate o mom poočimu.”
   “Trudim se gospođo, ali me ne sluša.”, prihvatila se kolica. “Izvinite nas.”
   “Naravno.”
   Edelajn se izmakla i pustila negovateljicu da odveze starog gospodina. Šetala je po salonu, kao da je sama. U njemu je sve ključalo. Mrzeo je kada ga ignoriše. Često je to činila poslednjih meseci njihovog braka. Šetao je po salonu. Nije ni primetila kada je stao iza nje, već je osetila dah na svom vratu kada se nadvio nad njom, kao nekada.
   “Edelajn...”, prevalio je njeno ime preko usana, “Zašto si se ponovo pojavila u mom životu?”
   “Ne laskaj sebi Ejdane.”, mirno je odgovorila. Nijednom ga nije pogledala.
   “Ovde sam, zato što je poočim to tražio od mene.”, dodala je.
   “Došla si po noći, u tajnosti. Niko nije znao o tvom  dolasku. Jutros šetaš baštom, sviraš na klaviru, kao da nikada nisi odlazila. S kojim pravom?”
   “Nemam nameru da se objašnjavam sa tobom. U ostalom, ovo je i moja kuća.”
   “Ne igraj se sa mnom Edelajn!”, uhvatio ju je za ruku. Bila je prinuđena ga da pogleda u oči koje su se crnele od besa. U Ejdanu je sve kuvalo. Pritisnuo ju je toliko, da je osetila kao da joj lomi zglob.
   “Nisi se promenio.”, istrgla je ruku iz njegove i odmakla se za korak. “Budeš li još jednom pokušao ovako nešto, kajaćeš se. Nisam ja više Edelajn koju si poznavao.”
   “Pretiš mi?”
   “Shvati kako ti je volja.”
   Izašla je u baštu. Sela je sa desne strane svog poočima. Ejdan je izašao za njom i seo kraj svoje supruge. Gospođa Gerda sedela je u čelu stola, naspram svog supruga, a Mojra sa njene desne stane.
   “Edelajn, nismo te očekivali, pa ti ne mogu poželeti dobrodošlicu.”
   “Jednako se radujem što Vas vidim Gerda.”
   Za stolom je vladala mučna atmosfera. Svi su ćutali posvećeni svojim tanjirima, dok zapravo jedva da je iko išta okusio. Ejdan nije skidao pogled s nje. Već se pokajao zbog učinjene grubosti, ali ponos mu nije dozvoljavao da joj se izvini. Mojra je pratila te poglede. Nikada je nije videla izbliza, samo na fotografijama iz članaka koji su o njoj pisani. Svaka pisana reč o njenoj harizmi, lepoti i privlačnosti bila je tačna. Četiri godine živela u njenoj senci, strepeći od njenog povratka. Sada je ovde, ponovo prisutna u životu njenog muža. Mojra je osetila strah.
   Gerdi temperament nije davao mira. Bila je besna. Nije izdržala i planula je.
   “S kojom namerom si se vratila Edelajn? Ti si napustila ovu kući i nemaš prava da budeš ovde.”
   “Ja sam poslao po svoju kćer Gerda.”, odgovorio je gospodin Lauro. “Želeo sam da bude kraj mene.”
   “Porodica ti nije dovoljna, zar ne?, pitala je.
   ”Gerda dosta.“, opomenuo ju je, ali nije se obazirala.
  ”Ejdan  i Mojra su danonoćno uz tebe. Ja sam ti posvetila ceo svoj život.“, govorila je. ”Odbacuješ sve nas zbog devojke koja nije ništa drugo do siroče tvog radnika čija te smrt proganja!“
   ”Dosta!“, viknuo je i udario šakom o sto. Gotovo istog časa je ubledeo i izgubio dah. Svaki trag života povukao se sa njegovog lica. Edelajn je skočila sa stolice i raskopčala mu par dugmadi. Ejdan je pozvao lekara.
   ”Poočime, čujete li me?“, uhvatila ga je za ruku koju je stegao. ”Hejmiše!“, povikala je. Hejmiš je istrčao i prihvatio se kolica. ”Odvedimo ga u sobu.“ Hejmiš je klimnuo glavom i zajedno su ušli u kuću. Smestili su starog gospodina u krevet i Edelajn je sela kraj njega. Čvrsto je držao njenu ruku. Čuli su glasove. Lekar je ušao u sobu.
  ”Molim vas izađite.“, rekao je. Hejmiš je izveo Edelajn iz sobe.
   Porodica je sedela u salonu i čekala. Edelajn je nervozno šetala levo-desno. Činilo se da čekaju čitavu večnost. Gledala je na sat svakog minuta. Već je bilo devet. Na posletku je lekar izašao iz sobe. Edelajn ga je presrela.
   ”Kako mu je doktore?“
   ”Prilično je slab, odmara. Sve što možete je da budete uz njega. Potrebna mu je porodica.“
   ”Hvala Vam doktore.“, rukovaše se.
   ”Ispratiću Vas.“, ponudio je Ejdan i lekar je krenuo za njim. Mojra je pomogla Gerdi da sedne.
   Edelajn je imala sela za klavir. Nije želela da se raspravlja sa njima. Stavila je prste na dirke i zažmurila, kao da se priseća. Šopenov Nokturno op. 9, dopro je do svakog dela kuće. Umorni stari gospodin slušao ju je u društvu svoje negovateljice Eve. Gerda je držala Mojru za ruku, svesna štete koju je načinila. Bila je besna na Edelajn. Nije je želela u svojoj blizini ni kada je bila dete, ni kao snaju, ni sada, kada je došla bez najave.
  
   Vreme je prolazilo nekim mučnim tempom. Još jedan sat je istekao. Edelajn je i dalje svirala. Mojra je odvela Gerdu u sobu i više nije silazila. Ejdan je, nakon što je ispratio lekara, ostao u bašti. Nije želeo da bude u blizini svoje bivše žene i njenog klavira, a nekada je uživao slušajući je. Nežne melodije koje je izvodila bile su poput sirenine pesme, da se nije mogao odupreti. Dovoljno je bilo samo da je čuje i odmah je njen lik bio pred njegovim očima. I sada je bilo tako, ma koliko se odupirao. Čuo je zvuk sirene na kapiji i automobil koji je parkirao pred ulazom. Edelajn je prestala da svira na taj signal. Ostavila je klavir i izletela iz kuće.
   Hejmiš je izveo malog Laura iz auta, te se dečak raširenih ruku zatrčao u svoju majku. Spustila se u čučanj da ga dočeka.
   ”Lauro!“, podigla ga je i poljubila u oba obraza. ”Oh, srce moje.“
   Din joj je prišao i nežno je poljubio.
   ”Hejmiš mi je sve rekao, jedna. Možemo li odmah k njemu?“
   ”Naravno.“
   Spustila je Laura i uhvatila ga za ruku. Ušli su u kuću. Sprovela ih je do staklene sobe i tiho uvela unutra. Stari gospodin je ležao u krevetu. Ni traga nije bilo čoveku koji se tog jutra smejao. Prišla mu je i uhvatila ga za ruku.
   ”Dragi poočime, ovo je moj sin Lauro.“, predstavila je dečaka.
   ”Dobrodošao imenjače.“, pozdravio ga je. ”Kako si putovao?“
   ”Tata je vozio vojni avion.“, rekao je. ”Leteli smo trista na sat!“
   ”Hoćeš li i ti biti vojni pilot kao tata?“
   “Hoću! I sviraću klavir, mama me je učila.”
   “Ti si izuzetan, poput tvoje majke. Hoćeš li mi odsvirati nešto?”
   “Mamice, mogu li?”, pitao je.
  “Naravno mili. Hajdemo.”, pružila mu je ruku i izvela ga iz sobe, ostavivši Dina sa njim. Ubrzo se iz salona čula melodija pesmice, svirane dečijim prstima.
   “Sedi Din.”, rekao je. “Razgovarajmo.”
   “Izvolite, gospodine Lauro.”
   “Moja kćer je previše patila. Kada umrem, neće imati ikoga sem tebe. Potrebna joj je iskrena ljubav.”
   “Kada biste samo znali koliko je volim. Koliko volim svog sina. Oni su mi sve što imam u životu.”
   “Hejmiš je dobro izabrao kada te je postavio za njenog zaštitnika. Spokojan sam jer znam da su moja kćer i unuk u sigurnim rukama.”
   “Život dajem za njih.”

   U salonu je mali Lauro, uz pomoć svoje mame svirao klavir. Ejdan je stajao pred na baštenskim vratima i posmatrao ih. Nije se usuđivao da priđe. Gledao je dečaka koji je pevušio umilnim glasom. Povukao se za korak kada je ugledao Dina, u plavoj pilotskoj uniformi kako im prilazi. Zagrlio ih je.
   “Želi da te vidi.”, šapnuo je.
   Edelajn je ustala i požurila u staklenu sobu. Sela je kraj poočima i uhvatila ga za ruku.
   “Mila moja kćeri, moje srce je spokojno i sve moje želje uslišene.”
   “Bio si mi i otac i majka. Moj anđeo čuvar. Kako da živim bez tebe?”
   “Budi hrabra Dela i živi za svog sina. Ti si bila svetlost mog života.”, prošaptao je. Usne su se zaklopile i oči zatvorile.
   Edelajninin jecaj je odjeknuo kućom.
   Nije bilo nedoumica.
   Gospodin Lauro Olivijer bio je mrtav.