Rat Olivijerovih

7

   Duhovi prošlosti pokucali su na vrata. Sećanja su je opkolila. Rane se otvorile. Poput aveti se, kao i pre mnogo  godina, ponovo probudila pre svih. Jedva da je i spavala. Nije se mogla oteti mislima. Više ni sama nije znala o čemu da misli. Četiri godine spavala je mirnim snom, a samo je jedna noć u toj kući bila dovoljna da vrati sve ono što bilo duboko skriveno.
   Gledala je Dina kraj sebe. Činilo se da čvrsto spava. Ustala je iz kreveta. Navukla penjoar preko spavaćice i izašla.    Sišla je u staklenu sobu. Povukla je draperije i svetlost je kroz tanku zavesu ušla u sobu. Poočimov krevet bio je podignut u sofu. Sve je bilo na svom mestu. Više nije bilo traga bolesničkoj postelji. Bila to poočimova radna soba. Sela je za sto. Podigla je četvrtasti beli ram i gledala fotografiju u njemu. Poočim i ona za klavirom, dana kada je završila konzervatorijum.
   Setila se trika kojem ju je poočim naučio dok je još bila dete. Otvorila fioku. Prstima je opipavala po unutrašnjoj strani fioke i pritisnula dugme. Pregrada unutar stola se otvorila. Sve tajne Laura Olivijera bile su pred njom. Gomila starih pisama, fotografija, ugovora i računa, uredno složenih. Pregledavala je jedno po jedno. Tražila je nešto, ni sama ne znajući šta. Razlog. Opravdanje. Bilo šta što bi učinilo da shvati poočimov postupak. Zašto joj toliko veruje? Zašto joj je verovao toliko da joj pokaže kako da otvori tajni sef u stolu? Zašto joj je verovao toliko da joj ostavi svo svoje bogatstvo?
   Na kraju sefa nalazila se kutija. Dohvatila ju je i približila sebi. Kada ju je otvorila ugledala je pištolj koji je dobro pamtila. Isti onaj kojim se majka ubila.
   I jedno pismo. Mala koverta sa njenim imenom na poleđini, ispisana lepim, ali drhtavim rukopisom. Otvorila je kovertu i najpre pogledala potpis na pismu. Srce joj je stalo.

   Edelajn,
   Ne znam hoćeš li ikada pročitati ovo pismo. Ne znam hoće li ti onaj monstrum to dozvoliti.
   Ti moraš znati pravu istinu o smrti tvog oca. Bio je prijatelj Laura Olivijera. Njegova desna ruka i prvi čovek. Taj čovek je jako opasan i moćan. Ruke su mu u krvi. Džon, tvoj otac, je izdao Olivijera. Ukrao je iz aukcijske kuće vrednu umetninu i prodao je na crno. Olivijer ga je uhvatio u begu i ubio. Nije mu oprostio ni zarad tolikih godina prijateljstva. Ni zbog žene i deteta.
   Ja ne mogu živeti bez njega. Volim ga toliko da je njegova smrt obesmislila moj život. Čak me ni ti ne možeš izvući iz ovog ponora. Sa njim i ja umirem.
   Nadam se da ćeš jednog dana voleti i razumeti me.
   Tvoja majka,

Lana Rivers

   Edelajn je osetila bol u grudima. Teško je disala. Čvrsto je stezala pismo u ruci, toliko da se papir izgužvao. Držala ga je na srcu koje jedva da je kucalo. Širom je otvorila skaleni prozor i izašla napolje. Šetala je. Jutro je hladno, ali nije osećala hladnoću. Hladan vazduh smirivao je haos u njenoj glavi. Stala je uz kamenu ogradu imanja. Oslonila se rukama o nju i kao mnogo godina pre, gledala reku. Hejmiš ju je primetio sa kuhinjskog prozora. Požurio je za njom.
   “Ti si znao, zar ne Arture?”, pitala je kada je stao kraj nje. Nazvala ga je imenom, što je retko činila. Prema pismu koje je video u njenoj ruci, znao je o čemu je reč.
   “Ja sam to učinio.”, priznao je.
   Edelajn ga je pogledala. Imala je isti pogled, koji je njena majka imala onda. Nikada nije više ličila na nju nego tog trena.
   “Zna li još ko?”
   “Samo smo gospodin Lauro i ja znali.”
Okrenula se i krenula nazad. Hejmiš ju je pratio. Sela je za sto. Uzela je upaljač iz fioke i zapalila pismo. Stavila ga je u pepeljaru i gledala kako gori. Edelajn je bila pribrana. Hladna. Uravnotežena. Sa tim potezom je shvatila zašto je Lauro Olivijer sve njoj ostavio. Bila je prava kćer svog poočima.
   “Za ovo znamo samo ti i ja Arture.”, govorila je. “Jesmo li se razumeli?”
   “Jesmo gospođo Edelajn. Imate moju apsolutnu odanost.”
   “Drago mi je.”
   Ustala je i pepeo prosula u umivaonik u kupatilu, pod mlazom vode. Oprala je pepeljaru i dobro obrisala, te vratila na mesto. Kutiju sa pištoljem vratila je na kraj pregrade. Ponovnim pritiskom na dugme, pregrada se podigla. Zatvorila je fioku. Hejmiš se divio njenoj efikasnosti i hladnokrvnosti.
   “Nađi mi ključ od staklene sobe.”, naredila je i vratila se u svoju sobu.
   Uhvatila je Dina kako oblači uniformu.
   “Gde si bila?”
   “Izašla sam na vazduh, nisam mogla da spavam.”, uzela je crnu haljinu iz ormara. “Kuda ćeš ti?” Skinula je penjoar i spavaćicu i krenula da se oblači.
   Din ju je zagrlio s leđa i poljubio joj golo rame i vrat.
   “Moram u bazu, poslali su po mene.”
   “Hoćeš li se dugo zadržati?”
   “Nisam siguran. Ti?”
   “Nisam sigurna.”, sklonila je kosu u stranu i navukla rukave.   Zakopčao joj je haljinu. Okrenuo ju je prema sebi i poljubio. Sela je da se našminka. Skrenula je pogled sa svog odraza. Nije želela da se pogleda u ogledalu. Obula je cipele. Uzela tašnu. Ušla je u Laurovu sobu. Din ga je pokrivao.
   “Spava.”, rekao je.
   Edelajn je poljubila sina. Izašli su iz sobe.
   Ispratila je Dina napolje. Automobil ga je već čekao na kapiji. Poljubili su se na rastanku, te su ga odvezli. Okrenula se ka kući i ugledala Ejdana na prozoru. Nije spavao gotovo čitave noći. Proganjale su ga aveti sa njenim likom. Mojra je stala kraj njega.
   “Ne skidaš pogled s' nje.”, rekla je.
   “Nemoj Mojra.”, sklonio se s prozora.
Obukao je sako i izašao iz sobe.    Ušao je u Klerinu i poljubio joj čelo i kosu. Provirio je u Laurovu sobu, ali se nije usuđivao da uđe. Zatvorio je vrata i sišao.