Rat Olivijerovih

5

   Kada se bdenje završilo i dato je obaveštenje o sahrani, ljudi prilazili kovčegu i ostavljali cveće. Jedan za drugim, govorili su iste reči, iste izraze saučešća. Edelajnino prisustvo za sve je bilo neočekivano. Još uvek su je oslovljavali sa gospođo Olivijer. U očima ljudi, još uvek je to bila. Za jedne Ejdanova supruga, dok za druge pokojnikova kćer, te je bilo sasvim legitimno zvati je gospođom Olivijer. Imala je hladan i ozbiljan izraz lica, nalik Meduzinom, te se niko nije usuđivao da je pogleda u oči. Plavetnilo njenih očiju se povuklo i ostavilo samo siv pogled. Sve su oči bile uprte u nju. Kada je doputovala, pitali su se. Šaputali su o muškarcu koji stoji kraj nje i čvrsto je drži uz sebe.
   Kako je sve bilo spremno za sahranu, unapred pripremljenu, povorka od nekoliko automobila je iz crkve krenula je put groblja i porodične grobnice Olivijerovih. Želja gospodina Laura bila je ta, da sahrani prisustvuju samo porodica i najbliži prijatelji bez nepotrebne gužve.
   Sveštenik je govorio molitvu. Sanduk se spuštao u raku. Svaki član porodice bacio je grumen zemlje u grob. Edelajn je bila poslednja koja je to učinila. Sa tim gumenom zemlje u grob bacila je i svoje srce milost za sve Olivijerove. Ljudi su se polako razilazili.
   “Edelajn”, advokat gospodina Laura uhvatio ju je za ruku, “Lauro mi je bio iskren prijatelj. Na usluzi sam Vam, ma šta zatrebalo.”
   “Hvala Vam gospodine Tausend, ali Vaša odanost sada pripada porodici, ne meni.”
   “Verujte mi draga moja, moja odanost Vama pripada.”, poljubio joj je ruku. Svoj pogled usmerio je ka Dinu. “Kapetane Hadson.”
   “Gospodine Tausend.”
   Rukovaše se. Advokat je napustio groblje. Na odlasku je razmenio poglede s Hejmišem, seo u automobil i odvezao se kući Olivijerovih. Tausend je bio jedan od onih ljudi kojih se treba čuvati. Jedan od najuspešnijih advokata u Londonu, bio je odani prijatelj Laura Olivijera. Za njim je i porodica krenula kući.
   U dvorištu kuće, u bašti, igrala su se deca. Dečak i devojčica. Julija ih je ljuljala na velikoj vrtnoj ljuljašci. Edelajn je izašla iz auta i uputila se ka zvuku njihovog smeha. Din ju je pratio. Gledala je u devojčicu. Imala je crnu kovrdžavu kosu i nežne crte lica. Ličila je na svoju majku. Srce joj je zastalo. Spustila se i zagrlila Laura.
   “Mili moj.”
   “Mamice”, odmakao se i pokazao na devojčicu koja im je dolazila u susret. “ovo je Kler.”
   “Drago mi je Kler. Ja sam Edelajn.”, poljubila je u oba obraza.
   “Gospođo Edelajn”, Julija je izašla u vrt, “čekaju Vas u biblioteci.”, obavestila je.
   “Ostaviću vas da se igrate.”, poljubila je oba deteta i uspravila se. Pogledala je svog verenika, kao da ga tim očima gleda poslednji put.
   “Idi.”, rekao je.
   Klimnula je glavom i nežno ga poljubila. Prišla je Juliji, koja je stajala na vratima vrta.
   “Koliko devojčica ima godina?”
   “Četiri i po gospođo.”
   “Tako sam i mislila.”, klimnula je i popela se na sprat. Ušla je u biblioteku i stala kraj prozora.
   “Sada kada su svi tu, vreme je da počnemo.”, advokat je otvorio veliku belu kovertu. “S ovlašćenjem koje mi je dao Lauro Olivijer, otvaram testament.”, počeo je da čita:
   “ Ja, Lauro Olivijer, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, sačinjavam ovaj testament i izjavljujem sledeće:
   Svoju kuću, vikendicu i ranč, firmu - aukcijsku kuću Oliv, automobile, vrednosne papire i sav novac u banci ostavljam svojoj usvojenoj kćeri Edelajn Rivers Olivijer.
   Svojoj supruzi, Gerdi Olivijer, isplaćivaće se mesečna apanaža od pet stotina funti.
   Moj sin, Ejdan Olivijer staraće se o porodici od plate koju prima od udela u porodičnoj firmi, a koja je i više nego dovoljna za podizanje porodice.
   Edelajn je jedina koja je sposobna da se brine o imetku koji sam godinama napornim radom sticao, pa slobodno mogu reći da samo i jedino njoj apsolutno verujem.
   Draga porodico, ostajte mi zbogom i neka vam je Bog u pomoći.

Vaš suprug i otac,
Lauro Olivijer.”

   “Ona da odlučuje o našim životima?!”, Gerda je ustala. “Ne može biti tačno! Nema prava na takvo što!”
   “Gerda, sve je legitimno.”
   “Kada je sastavljen testament?”, pitao je Ejdan.
   “Sedmog novembra, pre četiri godine u trinaest časova.”
   Na pomen tog datuma, bivši supružnici su se pogledali u oči. Ejdan je znao šta to znači. Zašto baš tada. Edelajn je skrenula pogled.
   “Ne može sve ostaviti njoj! Ne može biti!”, nastavila je Gerda. “Ona nije krvni srodnik!”
   “Edelajn je usvajanjem postala jedan od naslednika Gerda. Laurova odluka bila je da bude i jedina.”
   “Sve je ovo tvoje delo! Sve si mi uzela!”, Gerda je, izazvana besom, povukla Edelajn za ruku i udarila joj šamar. 
   “Mama!”, Ejdan ju je zgrabio i povukao nazad.
   “Jasno mi je zašto je poočim samo meni verovao.”, Edelajn se nasmešila, kao da je šamar nije dotakao.“ Advokat je ustao sa stola i ustupio joj mesto da sedne. Još jednom je pročitala testament. Advokat joj je pružio hemijsku i pokazao mesta za potpis. Potpisala je prihvatanje nasledstva. Naslonila se na stolicu i gledala porodicu. “Ubili ste ga u trenucima najveće radosti.”, mirno je govorila. “Greh je na Vašoj duši Gerda.”
   “Uništiću te!”, povikala je preko Ejdanove ruke.
   “Dosta mama!”, viknuo je Ejdan. “Mojra, izvedi je.”
   “Staješ na njenu stranu Ejdane?”, Mojra je ustala sa fotelje na kojoj je sedela. “Posle toliko uvreda?”
   “Ne želim da se ponavljam.”, rekao je, gledavši u svoju bivšu suprugu.
   “Hajdemo majko.”, uhvatila je svekrvu za ruku i izvela je iz biblioteke.
   “Odneću dokumentaciju u sud i banku.”, rekao je advokat. “Ujutru će se održati sastanak upravnog odbora. Preuzećete firmu.”
   “Da li je to sve?”
   “To je sve. Već od sutra ćete moći da raspolažete imetkom.”
   Edelajn je ustala i pružila ruku advokatu.
   “Hvala Vam gospodine Tausend.”
   “Do sutra draga Edelajn.”, nežno joj je poljubio ruku i okrenuo se Ejdanu. Iz tašne je izvadio zapečaćeno pismo. “Ovo je za Vas. Očekujem Vas na sastanku Ejdane.”
   “Doviđenja gospodine Tausend.”, rukovaše se. Advokat je sam izašao i ostavio ih same. Ejdan je stao kraj prozora i gledao decu kako se igraju u bašti. Din ih je zabavljao i oboma posvećivao jednaku pažnju. Gledao je dečaka. Bilo je neverovatno koliko dete liči na svoju majku. Gledajući ga, nije mogao da se otme činjenici da mu je on otac. Srce mu je gorelo pri toj pomisli. Edelajn je stala kraj njega i gledala isti prizor.
   “Kada si mislila da mi kažeš da imamo dete?”
   “Lauro nije tvoj sin, niti će ikada biti.”, odgovorila je. “Ti nisi želeo decu, sećaš se? Zapravo, sa mnom ih nisi želeo, ali zato ti je metresa rodila kćer.”
   “Ne govori to Edelajn.”
   “Govorim istinu.”, prišla mu je za korak. “Ona je bila trudna onda kada si mene slao na abortus. Nemaš prava na Laura Ejdane. Ne prilazi mu.”
   Te reči pogodile su, poput metka, pogodile Ejdanovo srce. Izašla je iz biblioteke i ostavila ga samog sa mislima. Porazila ga je i zgazila. Sa stola je uzeo nožić za pisma i otvorio kovertu. Izvadio je pismo i počeo da čita.

   Sine moj,
   Ejdane,
   Naivno sam verovao da će se moja odluka s godinama promeniti. Nikada se nisam mešao u tvoj život i odluke. Nisam sumnjao u sud tvog srca. Imao si sve uslove za sreću. Imao sam poverenja u tebe i video te kao svog naslednika. Verovao sam da je moj sin karakteran i častan čovek. Bio sam i više nego ponosan na tebe.
   Za života, niko nije uspeo da me razočara koliko ti. Razočarao si me kao sin i muškarac. Ti, koji si bio jedan od retkih ljudi kojima sam bezuslovno verovao. Predao sam ti u ruke svoje najveće blago. Moju Edelajn. Voleo si je, želeo je za ženu, zaklinjao se na ljubav. Govorio si kako nikada nećeš voleti ni želeti ijednu drugu. Da je ona sve što želiš u životu. Bio sam siguran da ćeš se kraj nje smiriti i zaboraviti na sve ludosti. Nikada te nisam pitao zašto si pogazio reč. Izdao si je, a sa njom si izdao i mene.
   Vrlo dobro znaš da izdaju ne praštam.
   Zahvali se Edelajn što nisam zaboravio da si mi sin.
   Zahvali se Edelajn za svaki dah koji udišeš.
   Zahvali se Edelajn što gledaš kćer kako odrasta.
   Zahvali se Edelajn što sam te ostavio u životu.
   Ona je moj odraz u ogledalu.
   Moja senka.
   Ostavljam te njenom sudu.

Tvoj otac,

Lauro.

   Ejdan je vratio pismo u kovertu. Zavukao je ruku pod sto i pritiskom na dugme otvorio skrivenu fioku. U njoj se nalazila kutija u kojoj je otac nekada čuvao cigare. Mala Pandorina kutija puna uspomena na Edelajn. Njeno oproštajno pismo, izgužvano od čitanja. Njen verenički prsten i burma. Njeni ključevi. Njihove fotografije.
   Zaista je, poput Pandore, Ejdan oslobodio sve ono što je moralo ostati skriveno. Stavio je pismo u kutiju i zatvorio je, ali bilo je kasno. Jedan ponovni pogled na sve što je bilo deo njegovog srca sasvim ga je obuzelo.

   Očeva kazna otvorila mu je oči.