Krenuo je da mi masira grudi, kao što je već rekao, ispod bele majice koja ne pokriva tako mnogo.
Sve je već bilo gotovo i trans me je povukao u neke dublje, čudnije emocije, u osećaje poverenja ali sam i dalje strepela od njegove grubosti, u osećaje čežnje, jer od kad nismo bili sami.
A sama pomisao na to da je sve ovo "na brzaka" me je činilo jako nervoznom.
5.septembar, utorak, 6.45 ujutru, bolnica, kabinet za učenike
„Sara Atanacković?!"
„Tu sam profesorka!"
„Mihajlo Marijanović?"
„Tu!"
„Dobro hajde, sad, je l znate gde je ko?" Zatvarala sam svesku i završavala sa upisivanjem, a onda bila spremna da radim sa njima, da mi malo srećnije krene dan.
Kada su krenuli da izlaze iz kabineta, one tri učenice koje su kod mene na ortopediji, sačekale su da se spakujem a onda zajedno krenule kroz hodnik.
„Hajmo devojke." Zaključavala sam vrata a one su poslednji put nameštale kragnu svog belog dostojanstvenog mantila.
Kako smo prolazile pored nekoliko ambulanti, gvirnula sam da proverim jeli svaki stigao na vreme, a ja sa mojim devojkama, koje su mi tako drage, ušle smo u lift da odemo do trećeg sprata gde nas čeka mnogo posla.
„Ne brinite, biću sa vama kao i uvek, uradićemo prvo negu bolesnika pre nego što počne vizita, pa ću ja malo da vas pohvalim kod doktora." Namignula sam im dok sam jednu mazila šakom sa telefonom u njoj.
„Kristina, molim te pritisni dugme, ruke su mi zauzete." Smeškale smo se a ja sam jedva čekala da ih naučim nečemu. Valjda je to majčinsko ponašanje, taj osećaj da odgovaraš za nekog i da mu želiš sve najlepše.
Vezala sam se za njih, jer su mi oni nekako, kao moja deca.
Kada smo zavrnule rukave i stavile rukavice, nisam ni obratila pažnju na satnicu. Jednostavno je sve moralo da bude po pravilu, čisto i uredno.
Otprilike, koliko se meni učinilo da je prošlo jako kratko vreme, nije. Nije bilo ni osam sati, a nas tri smo već završile sve što nam je u opisu posla za to jutro.
„Profesorka, neka mi ćemo. Slobodno sedite." Rekle su mi.
„Hajde ne glumite, nego jedna od vas tri da ide u dvojku da isključi infuzije, a dve nek krenu sa mnom
da vodimo onog iz keca na dopler. Taman da vidite kako to ide." Kako sam izlazila iz sobe, videla sam a i čula da je neko pozvonio na ulaznim vratima.
Bacila sam na brzaka pogled, znajući da ima i drugih sestara koje su odgovorne za otvaranje vrata, a onda mi je ta jakna bila poznata.
U tom trenutku kada sam ga videla, pozvonio je još jednom i nestprljivo gvirnuo kroz staklo.
Ja sam se nasmejala i nastavila put gde sam krenula ne obraćajući pažnju na njega, a onda sam želela malo da obradujem moje učenice.
„KATARINA! DEJANA!" Povisila sam glas ulazeći u sestrinsku sobu. „KRISTINA!" Falila mi je treća da svakoj ulepšam jutro.
Svaka je za koji trenutak iz svake sobe izašla i došle do mene ne osvrćući se nigde.
„E, sad kad ste došle, moram da vam kažem a onda i pokažem nešto." Dodavala sam fiziološke rastvore na kolica za terapiju a onda i pokušala da sakrijem osmeh.
„Prvo, Dejana, baci rukavice, nemoj da se šetaš po odeljenju sa njima. Drugo. Tako kad vas zovem, obavezno završite sta imate oko pacijenta a onda dođite, ali sa oprezom jer verujem da ga niste videle." Nisam ih gledala u oči, naprotiv, time sam ih samo držala nestrpljivim.
