Dušan je otkopčao manžetnu rukava da bi vrh istog iskoristio da obriše moje suze pažljivo.
„Upalićemo joj sveću ujutru, nemoj da plačeš sad.”
* * *
Sedela sam sama u našem krevetu i čekala Dušana da dođe.
U pozadini čujem kako se i on Mihajlo smeju, kako ga Dušan golica i sve to onako na brzaka kako bi mu što pre rekao laku noć.
„Zašto mi niko nije rekao da je teško da se jebeš kad imaš dete?” Ulazio je u sobu toliko iznerviran da je samo skinuo majicu i bacio negde gde je ni ja sa kreveta ne vidim.
Svetla su sva ugašena, a meni je raspoloženje ostalo isto od danas.
Legao je pored mene, na svoja široka leđa, a ja sam do zida idalje sedela i pokušavala da izbacim Strahinju iz glave.
„Mislim, kako to sad... Vidiš da i ti hoćeš, ali gde? Gde? Nemamo sad nikoga da ga ostavimo. Jao Marija, gde si sad? Kad smo kod Marije, jesi li je zvala, pozovi je sad, budna je ona.” Imala sam osećaj da priča u prazno, jer od mraka, niti sam videla njegovo lice, niti svoje šake, a sada osećam samo da traži pravu stranu pokrivača.
Ovo nam je prva noć ovde i sigurna sam da Mihajlo neće izdržati sam. Čak sam se i ja plašila prevelike, prostrane sobe sa staklom umesto celog zida. I sada, kroz to staklo ne prolazi ni trunka mesečine a sutra će sunce da steriliše celu sobu.
„Ne znam ni koliko je sati. Misliš da spava?” Pitala sam kao da nemam emocije. Kao da sam naučila napamet pitanje.
„Pa ima skoro jedanaest. Mihajlo neće više ovako kasno u krevet. Budiće se kasno, nije to dobra navika za njega.”
Dušan je potpuno izignorisao to što sam rekla.
„Što ti ne legneš? Zašto sediš?”
Umesto odgovora sam samo onako uzdahnula i pokušala da kažem bilo šta.
Još uvek me boli to što znam da ću sada da spavam sa njim, da ću da ga držim za ruku, istom onom kojom sam uradila najveću grešku u mom životu.
„Znam šta može da te opusti.” Uspravio se i on i malo napipao moja uspravljena kolena, malo ramena a onda je i našao moje ruke i tim me povukao da legnem.
„Nemoj. Nemoj, čekaj. Pa Mihajlo je u sobi pored, sad smo pričali o tome. ” Pokušala sam da ga odbijem ali ne znam zašto to i posle pet godina zajedničkog života pokušavam.
„Ne zanima me. Spava sad.”
Prvo je krenuo da mi ljubi vrat.
Prevrnuo se preko mene tako brzo, da je levom rukom krenuo da mi širi kolena da može da bude između mojih nogu.
Dok sam osećala kako mi siše svaki mogući centimetar kože ispod uha, njegova ruka radila je na tome da se zavuče u šorts.
I nije mu mnogo trebalo. Osetila sam je prvo baš na rubu istog, pa kada je prešao na drugu stranu vrata, šaku je spustio malo dublje, do ruba donjeg veša.
Moju šaku sam stavila preko njegovog potiljka, onako opuštenu, da bilo kad mogu da ga povučem za kosu i da mu kažem da se zaustavi.
Odjednom se vraća na leđa, pušta me tek tako a ja ostajem u tom položaju iznenađena.
„Sutra...” Sačekao je još malo da može opet da progovori. „Sutra ćemo da se vidimo sa Kijezom, da upozna Mihajla a onda prekosutra uveče da ga ostavimo kod njih dok se mi malo opustimo, ha? Šta misliš?” Nastavio je da leži i smiruje disanje a onda je ustao da malo otvori prozor.
