Opet me je podsetilo na Tijanu, opet se sećam tog specifičnog trenutka, kada sam pala, i osetila kako su mi sive trenerke mokre, vruće od krvi i sada, baš u ovom trenu, osetila sam kako mi se nešto isto tako mokro i vruće sliva niz levu nogu, iako sedim.
„Halo? Strahinja?” Jako nervozno sam prva pokrenula razgovor. „Zvao si me.” Nastavila sam kada sam progutala knedlu koja je bolela silazeći niz grlo.
Ema...
Poslednje slovo mog imena je naglasio, a baš tada se i naglo zaustavio.
„Nije tu, pričaj, molim te. Što me nisi zvao ovih dana?”
Ema, je l te je neko bio? Šta ti je? Zašto si tako zadihana?
„Dušan se drogira, Strahinja. Drogira!”
Čulo se u mom glasu da mi očajnički treba pomoć.
Dušanove oči spazila sam pre nego što sam znala njegovo ime. Njegov glas sam zavolela pre nego što je izgovorio moje ime. Njegov osmeh usvojila sam pre nego što je poljubio moje usne. Njegov stan u Beogradu zamirisao je na lavande, pre nego što se osetila krv.
Volim ga jer je otac mog deteta. Volim ga jer je tu da vaspita dete na svoj način, volim ga jer ne pita šta koliko košta, samo da imam štikle za poslovni sastanak, i samo da Mihajlo ima šta da pojede pre vrtića.
Volim ga što je najbolji napadački igrač Italije, volim ga što je svojim napornim trudom i radom, konstantnim vežbanjem došao do svog cilja, gde sada uživa i bemveom dolazi na trening.
Volim ga jer je ušao u sedamnaestu godinu mog života i odlučio da ostane do kraja. Volim ga što se ni jednom nije usudio da me prevari ; ni jednom tuđi struk nije dodirnuo.
Sa jedne strane, one malo komplikovanije, sa one druge strane univerzuma, gde smo i tamo zajedno, postoji jedna prepreka koja ga polako odvlači u krugove pakla.
Ta jedina stvar jeste ljubomora, zavist i posesivnost.
Posesivnost ga je odvela do početka koji nema kraj. Misli da nikad neću pogledati mušku osobu ako mi da drogu. Misli da nikad neću uhvatiti Strahinju za ruku, ako mi možda šamarom pripreti da je to nepisano pravilo.
Pokušava na svaki mogući način da me sačuva, ali ne vidi da čini baš suprotno. Nisam devojka koju će da smiruje, koju će da "vraća na mesto", koju maltretira da bude sve na svetu, za šta će da je bodri.
Od njega mi je samo dovoljan smešak, i da mi šapne na uvo - „Ema, sve će biti uredu.”
„Ema, Maša mi je bolesna!”
Sve se ovom trenutku osetilo kao da me namerno guši, davi i pritiska. Slušam tuđe muke, a svoje ne mogu da istrpim.
To je to. Našli smo se nas dvoje sa sličnim problemom i takođe nismo se obratili nikom drugom za pomoć već jedan drugom.
I sada i ćutimo, a poziv još uvek traje. Ne znam da li je glasnije njegovo razmišljanje ili moje disanje. Da li je jača potreba da se sastanemo ponovo ili da pokušam da ustanem i uhvatim barem neki lek za smirenje.
Osećam sekret iz nosa kako mi se polako sliva u usne, a asocijacija na nos mi je samo vratilo pojam droge u glavu.
Držeći telefon još uvek prislonjen na moje uho, okrenula sam se levo - desno da pokušam da nađem kesicu koju mi je pokazao.
„Poneo je sa sobom. Strahinja. Poneo je sa sobom drogu, otišao je po Mihajla, otišao je kod Federika, poneo je drogu Strahinja...” Totalno sam besmisleno pričala dok sam polako ustajala.
