„Strahinja odgovori mi!”
Ali nije hteo. Drmao ga je i zvao njegovim imenom, ali uzalud. Dušan se nije odazivao.
Budim se polako. Ne mogu u popunosti da otvorim oči, jer da me peku kada to uradim.
Opet vidim crveno, znači da je Strahinja još uvek tu, ali je malo dalje od mene. Vidim da mi se ne približava kako sve više i više otvaram oči, a onda, kada sam mogla da progledam, vidim njega kako sedi na kadi i gleda u mene.
Svesna sam za toliko da se nalazim idalje u kupatilu, ali gde? - Ne znam.
Jako je čudno što znam da sam dezorijentisana, što znam da me gleda čudno, ali nemam snage da ustanem niti da ga pitam nešto.
Svrbi me cela desna ruka, a nisam sigurna da li sam u mogućnosti da spustim glavu ka dole, ne znam da li ću se ponovo onesvestiti.
Nespretno mlataram rukom pokušavajući da se počešem ali mi leva ne stiže do desne.
„Ema, je l si dobro?" Čujem. „Je l me čuješ?" Ovo su bile nežne reči, tihe, ali on uporno idalje sedi na kadi.
Klimnula sam mu glavom, ali znam da nisam stabilna.
Oči su mi se širom otvorile, a na sebi sam imala belu majicu na bretele i nisam imala ništa od donjeg dela trenerke. Znam da sedim na peškiru, a kada mi se osećaj vratio, shvatila sam da sam navaljena na moj duks - ne osećam hladan zid.
Sada u potpunosti mogu da vidim Strahinju i nasmejala sam se na silu. Tek tada je ustao, prišao i čučnuo pored mene.
„Kako si dušo?" Pomazio me je po glavi i ispravio duksericu jer vidi da mi je kapuljača baš na kičmi.
„Dobro sam." Prve reči koje sam izgovorila jesu bile tihe, ali sam se iznenadila jer sam uopšte u mogućnosti da pričam, pak isto onako sporo.
Jako me je zanimalo koliko ima sati, ali nisam mogla da smislim rečenicu. Jednostavno mi je bilo toliko teško.
Gledam još malo oko sebe a pod, idalje prljav, a moje telo, kao da je umočeno u krv, a zatim u vodu.
"Kao" istuširano, zapravo samo poliveno vodom, ali, bolje išta nego ništa. I majica mi je prljava, a čini mi se da mi je tek sad obučena.
„Sedi, sedi, gde si krenula?" Polako me je vratio da se navalim na zid kada sam htela da ustanem.
„Koliko je... Koliko je sati?" Pokušala sam da kažem odjednom, ali nisam mogla. Još uvek mi je mučnina stajala u grlu.
„Pet je sati po podne, je l si dobro?"
Ne mogu i odbijam da verujem da je prošlo četiri sata od kad sedim ovde i kako me on gleda.
Opet sam se osvrnula oko sebe, jako lagano i sporo, ali sam shvatila da je kupatilo u haosu. Ali u onom pravom, kao da je došla policija i raskrinkala celu kuću.
„Što je... Šta se desilo ovde?" Podigla sam ruku da mu pokažem kupatilo ali mi je ona od malaksalosti sama pala.
„Polako. Pusti sad to. Reći ću ti posle. Smiri se sad. Diši." Primetila sam da je dublje disao da simulira meni da na to treba da se fokusiram. Gledala sam bledo "u prazno", gotovo da sam mogla ponovo da zaspim, a on me je mazio po ramenu da me opusti što više.
„Jesi li gladna? Je l si jela nešto od juče?" Pitao me je.
„Gladna sam." Ali ne mogu da jedem.
„Šta hoćeš da ti donesem tu, hm?" Tako nežnim pokretima me je mazio po licu, vazda sklanjao kosu iza uha, i trudio se da imam dovoljno prostora da dišem. „Hoćeš vodu mila da ti donesem? Je l si je pila od jutros?"
