Neće to lako da ispari, i posle treba bolesno dete da nam se rodi. Nije mala stvar, Dušane.” Rekla sam svoje milšjenje, ali ne potpuno.
Ostala sam još malo na terasi jer sunca nisam videla mesec dana. U svakom smislu.
Osećam kako glava polako počinje da me boli ali za sada je to nešto sasvim malo i na najnižem pragu.
Kako odmiče vreme, vetar je sve jači i jači i gura me da se vratim nazad.
Ja sam tako zaglavljena sa svojim mislima napolje, ne da mi se da uopšte napravim i jedan korak. Prosto mi je lepo da gledam kako i drugi ljudi koji prolaze ulicom imaju svoje živote.
„Pss, ema..." Dušan je kucnuo prstom u vrata da me pozove nazad unutra, a baš u tom trenu, kafa i jeste zamirisala.
„Evo sad ću ja." Nasmejala sam mu se a i opet okrenula kao da mi je ostalo još nešto o čemu želim da razmišljam.
Naježila sam se onda kada je sunce slučajno zašlo iza zgrade i cela ulica je potamnela kao da će uskoro kiša i jako loše vreme. To je najmanje što mi treba u ovo vreme.
Sa izdahom sam se polako vraćala unutra, a dnevna soba, bila je puna, kao i moje srce sada.
Na garnituri, sedi Strahinja, drži tanjir sa voćem i jede. Sa druge strane, na fotelji naravno Dušan, ali primećujem još nešto.
Mihajlo se uvukao kod njega u krilo, i lice priljubio za Dušanov stomak, izgleda da je ponovo zaspao.
Ja sam se tiho smejala a obojica su me gledali kako im se smeškam.
„Je l zaspao?"
Klimali su mi glavom, ja sam polako prilazila i gledala tu svetlo plavu pidžamicu kako se ne pomera.
Sela sam na drugi kraj garniture, da podjednako budem udaljena i Strahinji i Dušanu.
„Neću Strajo, hvala." Nudio mi je ono voće, a ja sam idalje zaljubljeno gledala u sina kako spava, kako mu lice postaje crveno od pritiska njegovog tela.
„Budi ga, dosta je spavao, neću da mi najbolji drug bude lenj." Strahinja je rekao.
„A vi ste najbolji drugari sada?" Pitala sam.
„Daa!" Niko drugi nije odgovorio nego Mihajlo.
Svi smo počeli da se smejemo u glas, jer je svo vreme bio budan, samo se pravio da spava.
„ 'Ajde marš sad kod čika Strahinje, kad ti je najbolji drug. Neću više da pričam sa tobom." Dušan se šalio sa njim, a Mihajlo je stvarno silazio sa fotelje.
„Ne, ne, ne, ne. Nećeš da se igraš sa čika Strahinjom nego ćeš da produžiš do kupatila, je l jasno?" Naravno da sam i ja bila na strani šaljivog glasa a Mihajlo je zaista otrčao do kupatila, prolazeći između nas.
Zanimljivo nam je bilo da ga gledamo kako sa malim nogama trčkara tu, kao da nam dečijih milina nikad dosta.
Sada je svima u glavama situacija u kojoj sam ja.
„Emilija, jesi li se raspitivala za neki posao ovde?” Strahinja je pitao.
„Nisam. Ne znam jezik. Ne znam u koju bolnicu bih mogla da odem.” Odmah sam pogledala Dušana da shvati da je to njegova krivica ali sam se setila da se više tog prepucavanja ne igramo.
Odmah je spustio glavu jer se kaje, a moj ton i način izražavanja su i mene pogodili, a kamoli njega. Stvarno sam drska.
Ućutala sam se, a Strahinja je samo hteo da mi pomogne.
