Kada iskazuje ljubav, iskazuje empatiju, a to znači da mora imati i razumevanja za druge opcije, za nešto meni nepoznato. Nije smeo da me uvuče u svet poznatih i tek tako kaže - "evo ti, budi mi majka troje dece".
Sećaš se kad smo bili deca? Kad su svi bili fini prema nama, a naš jedini strah je da nas ne uhvate kada krademo trešnje?
Tada nismo krili suze, i tada smo imali onaj užasan osećaj u stomaku kada bismo lagali mamu. Tada je reći "ućuti" bila ružna reč.
I svi su imali prijatelje. I devojčice su imale muške prijatelje, i nikog nije bilo briga šta ćeš obući.
I imali smo stalno zelene fleke na kolenima od trave, i tada si mogao da pozoveš ceo razred na rođendan.
Da li sada krijemo suze? Da li je sada pogrešno da se družim sa Strahinjom u ovakovom svetu?
Bože, što mrzim što sam odrasla.
Izvini, izvini Bože što sam pokušala da popravim druge, dok su se moje ruke tresle. Izvini Dušane što ti nisam dala dovoljno vremena da se oporaviš i izvini što si morao da me slušaš i saosećaš se sa mojim ranama dok su tvoje krvarile. Niko ne zaslužuje to, kakav god da je, ali mislim da je to posledica onog "volim te".
Izvini Dušane što te nisam volela kako je trebalo.
„Veži pojas." Dušan me je vratio u realnost, i svo moje razmišljanje, tek tako je nestalo, a to je zapravo dokaz koliko sam u poslednje vreme odsutna sa ovog sveta.
11.20 ujutru, isti dan, sreda, poslednja nedelja septembra
Kako se nositi sa tim kada znate da vam sa detetom nešto nije u redu?
Šta očekuje svet da ja, kao majka, uradim, da bude bolje i njemu i meni?
Razmišljanja su teška a i ovo vreme ubija. Hladno je, a to me samo još više nervira, što se brinem za još jednu dodatnu stvar.
„Mihajlo, je l ti je hladno?” Ponavljala sam na svaki minut, kao da ga ne bih radije pitala da li ga boli grlo.
Ni Dušan nije izgledao stoprocentno bolje.
Na zadnjem je sedištu sa Mihajlom, a mene guši, pretpostavljam više od njega.
Muka mi je, i sve mi se gore penje, i sakuplja u jednu tačku koja nikako da pukne.
Kako biste vi reagovali kada bi vam bilo rečeno da vam dete ima traume i zato ovako priča?
„Signor Vlahović, ha avuto qualche problema nel suo matrimonio?”
„Šta je rekla? Šta je rekla, Dušane?”
Dušan je gledao doktorku jako ponižen, onako kao da mu nije stalo ni do čega, kao da je shvatio da je kraj, i da daljeg nema.
Pogled mu je bio striktan ka njoj, a ja sedim na stolici za pacijente, sa Mihajlom u krilu i čekam da mi kaže šta to ne valja.
„Pitaj je što mu ne posluša pluća, Dušane, molim te.” Bez nade, što se kaže, beznadežno sam čekala odgovor i to me je nerviralo, što apsolutno nemam predstavu o čemu se radi.
„Nema potrebe, mi smo krivi.” Rekao mi je a onda i nastavio da priča sa njom, na italijasnkom.
„Predivno. Emilija, predivno.” Rekao je oslanjajući se na zid, jer mu se vidno slošilo. „Ubiću se.” Rekao je kroz zube i zažmureo štipajući početak nosa, nešto je zgrešio.
„Reci mi jebote.” I ja ću poludeti sa njim.
Vidim da ona piše na jednom papiru dok se drugi trenutno štampa, a pečati se lupaju na sve strane. Ona piše, piše, piše, kao kriminalni dosije o mom sinu, a Dušan gleda u to i ne veruje svojim očima.
