𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•13•

"Stigao sam", obavestim je nakon što uđem u stan. Ne dobijem odgovor. Pomislim kako se sigurno duri što sam se ovoliko zadržao.

"Izvini, srećo, znam da sam zaglavio. Ali Urošu je za previše toga trebala moja pomoć", prevrnem očima na samu pomisao koliko toga me dočekalo na poslu. Uopšte ga ne treba ostavljati nasamo.

I ponovo bez odgovora.

Da nije zaspala, a ja se ovde derem? Provirim kroz vrata spavaće, ali Ane nema unutra. Tek tad mi prođe kroz glavu da nisam video auto na parkingu, na šta u tom trenutku nisam ni obratio pažnju.

Gde li je u ovo doba? I kud je otišla autom? Nije vozila nijednom u poslednje dve godine.

Vratim se nazad u dnevnu kako bih uzeo svoj telefon, koji sam po ulasku bacio na kauč. I u tom trenutku primetim papir na stolu. Umorno ga podignem ka sebi, pa zbunjeno pogledom pređem po tekstu koji mi je ostavila. Ništa mi nije jasno.

A onda mi se pogled zaustavi na fotografijama na stolu i padne mi mrak na oči. Stare fotografije mene i Vanje. Vanja i ja na obali Palićkog jezera za našu prvu godišnjicu veze. Vanja i ja u centru Novog Sada na našem prvom zajedničkom putovanju. Srećni, nasmejani, zaljubljeni.

Skrenem pogled čim osetim kako mi se srce steže. Odavno joj nisam obišao grob. A trebalo je. Zaslužila je bar toliko.

Vratim pogled na poruku koju mi je Ana ostavila, skrećući misli s bezizlaznog puta kojim su krenule.

Sve što tražim od tebe je sedam dana da o svemu razmislim. Ne zovi me, ne dolazi, dopusti da moja vera u tebe sama prevagne. Jer zaista svim svojim srcem želim da ti verujem.

Dubok uzdah me napusti, pa se, već sasvim klonuvši, strovalim na kauč. Pogledam telefon koji leži pored mene, a zatim još jednom pročitam poruku. Iako mi srce vapi za njenim glasom, iako bih više nego išta želeo da joj objasnim situaciju, koju očigledno nije razumela kako treba, odlučim da je ne zovem.

Ukoliko mi veruje, sama će se vratiti. Ukoliko mi pak nakon svega ne veruje, onda ovo među nama svakako neće moći da opstane. Pre ili kasnije će pući. I ja tu ne mogu ništa.

Ali ono što mogu je da njemu stavim do znanja da znam da je ovo njegovo maslo. Niko drugi nema pristup tim fotografijama. Niko sem njega ni ne zna za Vanju.

°Luka's pov°

Jadno od tebe. A još jadnije je što veruješ da će ti se vratiti ukoliko nam brak propadne. Bila ona sa mnom ili ne, ti više nikad nećeš imati priliku s njom.

Čitam Nikolinu poruku i shvatam da više nema nazad. Onog trenutka kad sam ostavio fotografije pred vratima njihovog stana, stavio sam tačku na naše prijateljstvo. Sad je jedino što mi ostane da se borim za nju svime što imam.

Ali šta ako je u pravu? Šta ako je za mene prekasno?

•Ana's pov•

Otkako sam se sinoć vratila u Nikolinu kuću, kopkaju me pisma koja sam tokom čišćenja pronašla. Sinoć sam uspela da se iskontrolišem i odem u krevet, pre nego sam gurnula svoj nos tamo gde mu nije mesto. Ali jutros nemam tu snagu volje.

I zato sad stojimu podrumu s četiri bele koverte u rukama. Posmatram ih kao da pokušavam da ih pročitam, bez tog nemoralnog čina otvaranja, na koji nemam pravo. No nažalost nemam takvu supermoć, pa će moral ovaj put morati da ostane po strani.

Otvorim prvu kovertu i izvadim presavijeno parče papira iz nje. Ovo je Nikolin krasnopis, prepoznajem ga u sekundi. Za jedno muško ima isuviše lep rukopis. Uz uzdah počnem da čitam, iako znam da nemam prava na to.

Ceo svoj život sam te smatrao bratom i podržavao sam sve što radiš, iako te često nisam razumeo. Ovaj put to ne mogu. To što si uradio njoj je, ne samo neshvatljivo, već i toliko okrutno da sam najednom počeo da preispitujem sve tvoje postupke, koje sam godinama pravdao i podržavao.

Posvetio ga je Luki. Ali očigledno nikad nije smogao hrabrosti da mu ga zapravo pošalje.

Verovatno to trenutno ne vidiš, ali veruj mi, ne postoji dovoljno dobro opravdanje za to što si je ostavio i otišao bez ikakvog objašnjenja, nakon šest godina veze. Dovoljno te dobro poznajem da znam da to između vas nije bila samo još jedna srednjoškolska ljubav, koja nema snage da opstane u pravom, odraslom svetu i koja je već unapred osuđena na propast. Žao mi je što ćeš, verovatno isuviše kasno, shvatiti da si je ti zapravo osudio na propast i što ćeš zbog te odluke sigurno zažaliti.

Grlo mi se suši, dok pogledom upijam sve njegove misli koje je prosuo na ovo malo parče papira.

Možda je ne poznajem koliko ti, ali svejedno vidim da si je povredio toliko da nikad neće biti u stanju da ti to oprosti. Znam da se uprkos svemu nadaš budućnosti s njom, ali nisam siguran da ćeš imati sreće s tim. Ana te voli, to je nesumnjivo, čak i slep to može da vidi, ali kao i svako od nas, i njoj je najviše stalo do nje same. Ima dovoljno ponosa u sebi da se plašim da si je već sad izgubio, a toga nisi ni svestan.

"Oh, srećo, kako se samo varaš." Već tad me je poznavao bolje nego Luka nakon šest dugih zajedničkih godina.

Koliko god da te volim i koliko god da ti želim da budeš srećan, više ni ne mislim da je zaslužuješ, nakon sve patnje kroz koju je prošla zbog tvog odlaska. A veruj mi, mnogo je propatila. Slomio si je toliko da se tek juče po prvi put nakon više od pola godine nasmejala. Ništa lepše u životu nisam video. Svih ovih meseci sam pak imao osećaj kao da provodim vreme s osobom, koja je u sebi davno umrla i koja više nema volje ni za čim, nema interesovanja ni za šta. Nisi svestan koliko je to bilo bolno gledati.

Mozak se vrati pet i po godina unazad na taj trenutak o kom priča Luki. Odlično ga pamtim. Bili smo u bioskopu, gledali smo neki glupi film, komediju na koju se ni jedno od nas dvoje nijednom nije nasmejalo. A onda je on sa sasvim ozbiljnim izrazom lica, bacio neku foru, koju sam davno zaboravila, ali koja mi je u tom trenutku bila toliko urnebesna da su nas umalo izbacili iz bioskopa.

Mislim da je to bio trenutak kad sam počela drugačije da ga posmatram. Pre toga je bio samo "onaj preozbiljni tmurni Lukin prijatelj". Od tog trenutka više nije bio Lukin, bio je moj. Moj jedini prijatelj, moje rame za plakanje, moj jedini razlog za osmeh.

Sama činjenica da sam tvoj najbolji prijatelj me tera da se osećam kao da sam je lično ja povredio. Ti, koji si kriv za sve ovo, nikad ne osetiš krivicu zbog toga što si joj učinio, a ja, koji veze s tim nemam, ne mogu da živim od iste. Gde je tu pravda, Luka?

Pročitam poslednje reči uz mučan osećaj u stomaku. Toliko gorčine ima u njima da nisam spremna da čitam šta je u ostalim pismima imao da kaže. Vratim papir nazad u kovertu, pa je zajedno s ostalima spustim nazad na policu.

Nisam spremna na više od ovoga.