𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•10•

Pažljivo prelazim pogledom preko građevine ispred sebe. Uvek sam obožavala vreme provedeno u kući, u kojoj je Nikola odrastao, jer mi je govorila o njemu i više, nego što bi želeo.

"Napokon odmor", prokomentarišem više za sebe, no svejedno privučem njegovu pažnju. Blago se osmehne, pa unese kofer unutra, ostavivši me da još malo razgledam po ogromnom dvorištu.

Zatvorim oči, uživajući za promenu u tišini. Samo se još po koja ptičica čuje i to mi neverovatno prija. Ovo mesto toliko odiše mirom, da je nemoguće ne obožavati ga.

"Daj Ana, uđi unutra. Napolju uopšte nije tako toplo", tišinu prekine njegov brižan glas, na šta mi na usnama zatitra osmeh.

"Evo mama, ulazim", isplazim mu se, krajnje detinjasto, čime zaradim njegov iznenađeni pogled. Par trenutaka me ta dva zelena oka posmatraju, a onda se nasmeje.

"Kakvi su nam planovi za sutra?", upita, interesujući se za moje želje. Kako ga ne voleti, kad uvek prvo misli na mene?

"Sutra će Ana ovde da obavi generalku - od podruma do tavana. Ima sve da blista."

Koliko god da sam poražena lepotom ove kuće, svaki put je sve primetnije da u njoj niko ne živi. Trudimo se da češće dolazimo i svaki put kad dođemo, dam sve od sebe da joj vratim sjaj, ali to nažalost ne potraje dugo.

"Mislio sam da smo došli na odmor", posmatra me dignute obrve. Nikad neće skapirati kako mogu da provedem ceo dan sređujući kuću, iz koje ćemo nakon par dana otići nazad za Beograd.

"Oh, veruj mi, sređivanje ove kuće jeste moj odmor. Ako usput naletim na neku tvoju sliku iz detinjstva, to je samo bonus", prevne očima, iako mu lice još uvek krasi osmeh.

"Do kad li će ti samo biti zanimljive?"

Ja sam sve svoje albume prenela u naš stan, jer iz nekog meni nepoznatog razloga ne volim da se odvajam od uspomena. Za razliku od mene, on ih je sve ostavio ovde. Sve fotografije njega, koje imamo u Beogradu, su mojih ruku delo. U suprotnom ih ne bi ni bilo.

"Do kraja života, ljubavi", odgovorim uz osmeh, pre nego što produžim ka kuhinji. Usput smo svratili u market, inače bih sad mogla samo da gladujem.

Posvetim se seckanju sastojaka, ali ne bi to bio Nikola, kad me ne bi ometao u kuhinji. Osetim dve snažne ruke oko svog struka, a onda usnama nežno dotakne moj vrat.

"Gladna sam", opomenem ga, jer ako nastavi ovako, brzo ćemo se iz kuhinje premestiti u spavaću. Ideja je dobra, ali se mojim crevima, koja već neko vreme krče, ni najmanje ne dopada.

"I ja sam", nastavlja da niže poljupce niz moju ključnu kost, na šta sklopim oči, uživajući u trenutku. Prijatnu tišinu, koja vlada među nama, prekinu moja creva, koja se ponovo oglase. Odvoji se od mene uz smeh, pa me pusti da dovršim večeru.

"Šta nam lepo spremaš?", nasloni se na štok vrata i nastavi da me posmatra.

"Cezara", nemam ni vremena, ni volje za nešto komplikovanije. A vala nemam ni mnogo izbora, obzirom na manjak sastojaka.

"Uh, to volim", okrenem se ka njemu za trenutak, samo da bih ga zatekla kako me odmerava. Donju usnu je zarobio zubima i sasvim se isključio. Prevrnem očima, jer sam ubeđena da nije ni registrovao šta sam rekla.

Najzad serviram večeru, pa se, ne obraćajući pažnju na njega, bacim na hranu ispred sebe. Previše sam gladna.

"Diši, ljubavi, diši. Treba dočekati zlatnu svadbu", pogledam ga u šoku, a onda počnem da kašljem, jer je večera krenula pogrešnim putem.

"Nećemo mi dočekati ni petu godišnjicu, ako me sad ubiješ", prokomentarišem, nakon što dođem sebi, na šta se on, čudo jedno, smeje. Volim zvuk njegovog smeha.

"Ali sad ozbiljno, zar ne bi bilo lepše da sutra odemo do grada?", plaši se da ću mu uvaliti krpu u ruke.

"A-a, vrlo dobro znaš da ne volim haos. Dok sve ne bude cakum-pakum, ne idem nigde."

Ako je u kući haos, onda ni u mojoj glavi stanje nije ništa bolje. Nikola je što se toga tiče čista suprotnost meni. Mogao bi da živi u neredu i da mu pritom čišćenje nikad ne padne na pamet.

"A šta ja da radim sve to vreme?", pokušava da mi promeni mišljenje tom tužnom facom, koju je složio.

"Ti ćeš, ljubavi, sutra da se pozabaviš tavanom", obradujem ga. Plašim se tavana, inače bih i to sama uradila, jer su sređivanje i Nikola ionako na vi.

"Divota", zakuka, a ja ga ućutkam spustivši usne preko njegovih. Još uvek znam poneki trik.

•Nikola's pov•

Pregledam kutiju po kutiju, kojih je definitivno previše. Uspomene naviru, pri svakom novom kontaktu sa dobro poznatim predmetima, ali ne ostavljam sebi dovoljno vremena da me sasvim obuzmu. Većina tih uspomena vezana je za Luku, zbog čega mi prisećanje ne pada ni najmanje lako.

To je jedan od glavnih razloga što su svi moji albumi, koje Ana toliko voli da lista, ostavljeni ovde da skupljaju prašinu.

Naletim na kutiju punu starih školskih udžbenika, pa čisto iz znatiželje izvadim onaj s vrha. Korice su prekrivene debelim slojem prašine, koja vešto skriva naslov. Pređem preko njih krpom, s kojom me Ana poslala ovde, a onda se nasmejem, jer shvatim da u ruci držim zbirku iz matematike. Nikad nisam voleo te časove, a nije da nisam imao kliker za predmet.

I dalje s osmehom, počnem da je prelistavam, s vremena na vreme iščitavajući zadatke, kojima je ispunjena. Osmeh nestane, kad me između stranica dočeka jedna stara fotografija. Nastala je pre sigurno deset godina, ali pamtim taj trenutak, kao da je bio juče.

Vanja i ja - nasmejani, na terenu iza srednje.

Par trenutaka pogledom proučavam fotografiju, mada i dalje svaki detalj znam napamet, pa je vratim nazad u zbirku. Samo zbog ovoga ne volim ovu kuću. Na svakom ćošku se pojavljuju uspomene, koje sam davno odlučio da pokopam. Uspomene, s kojima ne želim da se moja supruga upozna.

Vratim zbirku nazad u kutiju sa udžbenicima, pa nastavim sa preturanjem. A onda mi u momentu padnu na pamet pisma, koja sam pisao Luki, ali nikad nisam smogao hrabrosti da mu ih pošaljem. Zažmurim, dok bezuspešno pokušavam da se setim gde sam ih zaturio.

Glasno opsujem, kad shvatim da nemam pojma gde su sad. Nikako ne bih voleo da ih Ana pronađe. Ne zato što me je strah njene reakcije, već baš suprotno, jer znam da će se sjebati zbog moje boli.

Suze su poslednje što želim da vidim na njenom licu.