𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•7•

"Ponovo želi da razgovara sa mnom", uz uzdah izgovorim, dok me Nikola pomno posmatra. Luka celu sedmicu pokušava da dopre do mene i poprilično sam sigurna da znam i iz kog razloga. Interesuje ga s kim sam i očito neće odustati sve dok ne sazna.

"Ne možemo više ovako. Nema smisla da se stalno krijemo i izbegavamo ga. Treba da mu kažemo i da jednom zasvagda završimo s tim", u pravu je.

"Bićeš tu?", zabrinuto ga pogledam, na šta klimne glavom.

"Naravno, nikad te ne bih pustio da se sama nosiš s ovim. Ja sam taj koji ga je izdao i znao sam da ću pre ili kasnije morati da se suočim s njim", nikad nije sebi u potpunosti oprostio to što je, na neki način, zabio Luki nož u leđa.

Nadam se da će nekad moći da shvati da nema razloga da oseća krivicu. Luka je sam raskinuo sa mnom i otišao, ostavivši Nikolu da se brine o meni. U početku se nikako nismo slagali i većini smo delovali kao neprijatelji. No vremenom su se stvari promenile.

Bio je tu kad god mi je bio potreban i ubrzo je postao moje rame za plakanje. Izvlačio me iz stana, ne dopuštajući mi da padnem u depresiju, i trudio se na svaki mogući način da me nasmeje. Zar smo krivi što smo na kraju pali jedno na drugo?

"Ana", okrenem se ka Nikoli, jer mu je ton i više nego ozbiljan. Dovoljno smo vremena proveli zajedno da znam kad ga nešto muči, a trenutno bih rekla da je baš to u pitanju.

"Šta se desilo?", upitam zabrinuto, jer nisam navikla da ga gledam ovakvog. Istina, uvek je ozbiljan, to je valjda jedna od njegovih najbitnijih karaktersitika, ali se trudi da bar preda mnom uvek bude nasmejan.

"Misliš da bi mogla napokon da nastaviš sa svojim životom? Već dve godine je prošlo otkako je Luka otišao, a ti se nisi pomerila s mesta. Nemoj pogrešno da me shvatiš, zaista te razumem, ali jednostavno više ne mogu da gledam kako to radiš sebi. Zaslužuješ da budeš srećna", oči mi zasuze zbog onog što je rekao, pa na trenutak zatvorim oči.

U pravu je, dve godine je prošlo, a ja sam još uvek na istom mestu gde sam bila i kad je otišao. Želim da nastavim, želim da ga zaboravim, ali mi to ne deluje moguće.

"Ne znam, možda. No bez obzira na to, želim da ti se zahvalim, jer se samo zbog tebe osećam bolje. Zaista ti hvala što nisi pobegao kao svi ostali i što mi nisi dozvolio da se zatvorim u sebe, kad mi je to delovalo kao jedino rešenje. Cenim sve što si uradio za mene tokom poslednje dve godine i više nego što možeš da zamisliš", iskreno mu se osmehnem, srećna što ga imam pored sebe.

Dok je Luka bio tu, uvek sam izbegavala druženja s Nikolom, jer mi je delovao previše negativno. Tek kad je on otišao i kad sam ostala osuđena na česte susrete s njim, shvatila sam koliko je moja procena bila loša. Da nije bilo njega, ko zna šta bi sad bilo sa mnom.

"Nema potrebe da se zahvaljuješ za to. Svako normalan bi na mom mestu uradio isto", smaragd zelene oči me okrznu pogledom, pa se ponovo posvete nebu iznad nas.

"Znaš, Nikola, zapravo ne verujem da mogu da nastavim dalje. Ljubav mog života je sad već ko zna gde i ko zna s kim, a jedini dečko s kojim bih možda i mogla da budem, nikad ne bi bio sa mnom", tužno se osmehnem, dok u sebi osećam nemir, jer nisam bila skroz otvorena s njim. Osetim kako njegov zbunjeni pogled luta po meni.

"Zašto misliš da ne bi hteo da bude s tobom? Da budem iskren, ja ne vidim nijedan jedini razlog zbog kog bi te neko odbio. Štaviše, mislim da bi morao da bude lud, pa da ne vidi koliko vrediš", srce mi na trenutak zastane, zbog onog što je rekao, pa mu uputim jedan sasvim iskren osmeh.

"Bratski kodeks ili tako nešto. Ne kapiram to naročito, ali znam da je njemu veoma bitno. Shvataš onda zašto ne verujem da bi bio sa mnom, zar ne?", indirektno mu stavim do znanja na koga sam mislila, ali nisam sigurna da li će shvatiti.

Postane mi jasno da je shvatio, jer mogu da vidim koliko se u sebi lomi i odjednom osetim krivicu što sam mu priredila ovako neprijatnu situaciju. Luka mu je najbolji prijatelj i čak i da su se i kod njega razvila osećanja prema meni teško mi je da poverujem da bi odabrao mene, a ne Luku.

"Sigurna si?", netremice me posmatra, a mene izluđuje što nisam sposobna da pročitam šta trenutno oseća.

"Kao da je bitno", odmahnem glavom, pa se okrenem nazad ka Dunavu. Zašto ovo radim kad sam sasvim svesna da ne bih podnela da izgubim i njega? Osetim blag stisak oko ruke pa me jednim jedinim pokretom okrene ka sebi.

"Meni je bitno", gleda me pravo u oči, tražeći u njima odgovor na postavljeno pitanje. Po prvi put nakon dugo vremena osećam da postoji šansa da se moj život vrati u normalu. Osećam da bih s njim mogla da budem srećna, a osećaj me retko varao.

"Jesam", klimnem glavom, pa on uz očito oklevanje spusti usne na moje.

To je bio trenutak u kom smo prećutno sklopili dogovor da ćemo nastaviti dalje ne osvrćući se na prošlost i Luku, koji je u toj prošlosti ostao. Nažalost nijedno od nas dvoje se nije držalo tog dogovora.

"Kaješ se, zar ne?", osećam kako mi srce lupa dok iščekujem njegov odgovor. Što je najgore ne mogu da ga krivim, ako se nakon svega kroz šta smo prošli ipak pokajao. Odmahne glavom, pa me približi sebi.

"Dala si mi priliku da biram i ja sam izabrao. Uprkos svemu što se dešava i uprkos osećaju krivice koji me svakodnevno izjeda jer sam uopšte mogao ovo da mu uradim, da dobijem šansu ponovo da biram, ponovo bih izabrao isto. Ovaj put bih mu možda to odmah i rekao, ali suština je da bih svaki put izabrao tebe", oči mi zasuze, jer sam svesna da je u potpunosti iskren.

"Žao mi je što sam ti nanela toliko boli", za razliku od njega, ja ne bih mogla da podnesem svoje ponašanje.

"Rekli smo i u dobru, i u zlu, zar ne? E pa vidiš, Ana, ja sam spreman i na pakao s tobom, sve dok me želiš pored sebe."