𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•3•

"I šta kažeš, video si je danas?", Nikola me pita zainteresovano, a ja klimnem glavom.

"Stajala je ispred mene kao što sad ti stojiš. Jebote Nikola, još je lepša nego što pamtim", otvorim mu se totalno, ponovo je zamišljajući ispred sebe.

"To ti se čini jer si je video nakon puno vremena. Mada realno uvek je ona bila lepa devojka."

Momci su mi uvek zavideli što je izabrala baš mene. Istina je da je mogla da izabere koga god je htela, jer su svi ljubili zemlju po kojoj hoda, a ona je izabrala mene, iako sam bio daleko od najboljeg izbora.

"Ne, brate, zaista se prolepšala. Koliko sam mogao da vidim, godine joj idu u korist", čak ni činjenica da je plakala pre susreta sa mnom, nije mogla to da prikrije.

"Jesi znao da se udala?", upitam ga, u nadi da je bar toliko upoznat s njenim životom. Ako ne saznam od njega o kome je reč, ne znam od koga bih drugog mogao.

Ispljune pivo koje je pio, pa počne da kašlje. Lupim ga par puta po leđima ne bi li došao sebi.

"Brate, čemu takva reakcija?", zbunjeno ga gledam, a on počne da odmahuje glavom.

"Izvini, samo sam iznenađen. Otkud ti to?", uzdahnem prisećajući se prstena, koji mi je odmah privukao pažnju.

Savršeno joj pristaje.

"Bilo je teško ne primetiti burmu. Možda i nisam u pravu, ali delovalo mi je kao da je s ponosom nosi."

Više nego išta bih voleo da znam ko je uspeo da je osvoji. Anu, koju sam ja znao je bilo jako teško oduševiti, jer je uvek bila cinik. Trudila se da se drži po strani i da se oslanja samo na sebe, jer ljudima nije mogla da veruje tako lako.

Meni su bili potrebni meseci samo kako bi počela da razgovara sa mnom, a da ne pričamo ni o čemu većem.

"Iskreno, teško mi je da poverujem. Mislio sam da ću ja biti taj koji će je čekati pred oltarom, no neko drugi je dobio tu šansu", spustim pogled na flašu piva u svojoj ruci, pa potegnem dobar gutljaj, svestan da ću sutra proklinjati ovu odluku.

Nikola začudo ne odustane tako lako od priče o njoj, iako je pre uvek izbegavao da pričamo o Ani. Izluđivali su ga moji dugi monolozi o njoj.

"Ne znaš za koga se udala?", upita sasvim logično pitanje, a ja odmahnem glavom.

"Nemam pojma. S njom nisam pričao, a Ivan ne zna. Nadao sam se da ćeš ti moći da mi kažeš."

"Izvini, brate, ali Ana i ja smo davno izgubili kontakt. Onog momenta kad je odlučila da neće da te čeka, nije više bilo svrhe da ja budem pored nje. Nisam želeo da joj, podsećajući je na tebe, nanosim više boli, nego što je već doživela, pa sam odlučio da prekinem kontakt."

"Toliko sam je povredio?", nekako prevalim preko usana pitanje, koje me muči, na šta on klimne glavom.

"Nisi ni svestan, brate. Ako je stvarno krenula dalje, zar ne misliš da bi bilo bolje da je ne diraš?", mrtav je ozbiljan, a ja ne znam šta da odgovorim.

"Vratio sam se samo zbog nje."

"Nakon šest godina, Luka. Otišao si bez objašnjenja, nisi joj se nijednom javio i sad si se vratio, nakon celih šest godina. Sve i da se nije udala, ne verujem da bi mogla to da ti oprosti", vidim da ne podržava moj postupak, što kod mene ima isti efekat kao da me je polio kofom ledene vode.

On je uvek podržavao sve što radim, sve dosad. Shvatao sam da će odlazak uticati na moj odnos s njom, ali ne i na odnos s njim.

Ne mogu da izgubim i ljubav svog života, i najboljeg prijatelja, zbog samo jednog pogrešnog postupka. Nisam spreman na to.

•Ana's pov•

"Deluješ mi umorno", primetim, dok posmatram Nikolu za doručkom.

"Kasno sam se vratio sinoć, a i, iskren da budem, užasno sam spavao. Mislim da nam treba novi dušek", njegova opaska, natera osmeh na moje lice.

"Da i ja budem iskrena, mene čudi kako je taj krevet uopšte još uvek čitav", pogleda me na trenutak zbunjeno, pa i sam počne da se smeje, kad shvati šta sam imala u vidu.

"Gde si uopšte bio sinoć?", gledali smo film, a onda se on u jednom momentu setio nekog dogovora i ispario iz stana.

"Kad smo već kod toga, hteo sam da te pitam nešto. Gde si ti srela Luku?", posmatra me zbunjeno, ali ne mogu da nađem ni trunku ljubomore u njegovom pogledu.

"Na Kališu. Ti si znao da dolazi u Beograd?", sad ja njega posmatram zbunjeno, jer mi ništa nije jasno. Odakle uopšte zna da sam ga srela?

"Recimo da sam čuo ponešto od Nemanje, ali iskreno nisam očekivao da će se pojaviti ovde nakon svega. Shvatio sam da ipak jeste, nakon što mi je juče poslao poruku, u kojoj me pita da se nađemo na igralištu", pojasni, a ja ga samo iznenađeno posmatram par trenutaka.

"Išao si da se vidiš s Lukom?"

"Hteo sam da vidim šta ima da kaže nakon toliko vremena. I, zamisli, celo veče je pričao o tebi i vašem susretu."

Poprilično je miran, što mi ponovo daje do znanja koliko mi zapravo veruje. Poznaje me isuviše dobro da može da shvati kako ga nikad ničim ne bih namerno povredila.

"A je l' možda rekao i kako je ponovo pobegao bez reči ili je to ipak izostavio?", upitam s podsmehom, još uvek mu zamerajući što je pre šest godina otišao bez ijedne jedine reči. Nakon tako duge veze, čovek bi rekao da sam zaslužila više od toga.

"Spomenuo je. Baš kao što je spomenuo i da je primetio burmu. Izgleda da je ipak istina da sve pre ili kasnije izađe na videlo", ukočim se, shvatajući da bi lako mogao da sazna istinu.

Nije mi problem da stanem pred njega i priznam mu da imam nekoga pored sebe, štaviše zaista bih volela to da uradim. Možda bi mi njegov povređeni izraz lica mogao, bar na neki način, nadoknaditi pakao kroz, koji sam zbog njega prošla. No, ne želim da Nikola i na koji način bude povređen.

Ako bi Luka saznao istinu, nikad mu ne bi oprostio, ma koliko ja smatrala da mu on ništa loše nije ni uradio. Da nije bilo njega, verovatno bi se našao neko drugi s kim bih prešla preko veze s Lukom. Šest godina je ipak šest godina.

"Ne zna za nas dvoje, zar ne?", Nikola potvrdi moju pretpostavku, pa odahnem.

"Rekao sam mu da ne znam ništa", mogu da vidim koliko mu je neprijatno što je morao da ga laže, ali i nije baš imao neki izbor.

"Ja mu sigurno neću reći. Znaš da sam na tvojoj strani, zar ne?", uputim mu blagi osmeh podrške, ali ga on ne uzvrati.

"Problem je što ja nisam."