𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•4•

"Šta misliš koliko će mu vremena trebati da sve poveže?", zbunjeno usmerim pogled na Nikolu, koji i dalje tupo posmatra tanjir ispred sebe. Već se pola sata doručak i on međusobno zgledaju, a ja ne znam šta bih rekla na to.

"Ne znam. Možda bi najbolje bilo da mu jednostavno sve kažemo", predložim, ali mi je po njegovom pogledu jasno da se on s tim ne slaže.

"Ne možemo da mu kažemo", odbije me, bez ikakvog daljnjeg objašnjenja. Ne moram da budem ekspert da vidim koliko ga cela ova situacija čini nervoznim. Nikad nije voleo da laže, a Lukin povratak od njega zahteva upravo to.

Nežno spustim ruke oko njegovog vrata, nakon što sam se smestila u njegovom krilu. Osećam da ga tenzija polako popušta, dok me pažljivo posmatra.

"To je samo tvoja odluka i želim da znaš da ću te podržati kakva god ona bila. No isto tako želim da znaš da ne planiram večno da te krijem. Šta god ko mislio, ja sam ponosna na to što sam s tobom. To niko ne može da promeni", spoji naše usne u dug poljubac, kojim mi, bez suvišnih reči, otkriva sva svoja osećanja.

Uneo je celog sebe u ovaj poljubac, zbog čega mi mozak otkaže, nakon što se odvojimo jedno od drugog. Da me sad pita kako se zovem, nisam sigurna da bih mogla da mu dam odgovor.

"Moram na posao", prošapće, dok još uvek pogledom skenira moje usne. Sreća pa sedim, jer mi kolena već uveliko klecaju. Samo klimnem glavom, nemoćna da progovorim, nakon čega pokušam da se odvojim od njega. Ne pođe mi za rukom, jer me on povuče nazad u svoje naručje.

"Volim te", gleda me u oči dok izgovara te dve reči. Osmeh na mom licu zablista, pre nego što spustim usne na njegove, dajući mu odgovor. Još jednom mi pogledom izjavi ljubav, pre nego što se odvoji od mene, svestan da će zakasniti.

Moj pogled ostane prikovan za njega, sve dok ne napusti stan i tako se izgubi iz mog vidokruga.

Osećam se kao klinka, jer je ponovo uspeo da izazove takozvane leptiriće u mom stomaku.

Moje sanjarenje o Nikoli, prekine zvuk telefona. Zbunjeno gledam u ime na ekranu, koje nikako nisam očekivala da vidim, no svejedno prihvatim poziv.

"Izvini ako smetam, ali trenutno mi je veoma potreban prijatelj. Samo si mi ti pala na pamet", Ivanov umorni glas totalno izbije Nikolu iz mojih misli, pa se već nađem na nogama, zabrinuta za njega.

Besna sam na Luku i ne vidim kako bi se to skoro moglo promeniti, ali s Ivanom sam oduvek bliska. Možda se i nismo videli dugo, no još uvek ga smatram jednim od svojih najbližih prijatelja.

"Šta se desilo?", upitam direktno, ne gubeći vreme, a on me još jednom iznenadi, izbegavši da mi da odgovor.

"Je l' možemo da se nađemo negde?", nikako mi se ne sviđa što je ovako ozbiljan. To ni najmanje ne liči na njega.

"Naravno. Gde?", već sam pred vratima, spremna da krenem, ali se ukočim na njegov predlog.

"Šta kažeš na park kod moje zgrade?", mozak mi izričito govori da ovo treba da odbijem, no kakav bih prijatelj bila kad bih ga ostavila na cedilu?

"U redu. Vidimo se", prekinem poziv i napustim stan, iako se u sebi još uvek lomim zbog svoje odluke. Zar zaista želim da evociram sve one uspomene s njegovim bratom? Ne bih baš rekla da imam volje za to.

I mada sam sigurna da pravim ogromnu grešku, svejedno se pojavim na mestu dogovora. Izbegavam ovaj park, otkako je otišao iz Beograda, iz jednog vrlo prostog razloga - ne želim da se sećam.

Nervozno bacim pogled na sat, dok mi svaka sekunda ovde traje kao minut. Osetim nečije dlanove na svom licu, dok mi prekrivaju oči, i istog trenutka se zaledim.

Luka.

•Luka's pov•

Bledo me posmatra, ne progovarajući ni reči. Znao sam da nije trebalo da poslušam Ivana. Bila je ovo isuviše glupa ideja.

"Dužan sam ti objašnjenje, zar ne?", probijem led, mada sam užasno nervozan. Pogled, koji mi uputi, je dovoljan da shvatim kako više nema strpljenja za mene.

"Objašnjenje neće ništa promeniti, tako da slobodno možeš da ga sačuvaš za sebe. Mene odavno nije briga", ljuta je, i ne mogu da je krivim zbog toga. Povredio sam je, iako mi to nikad nije bio plan, i moraću dobro da se pomučim, ako želim to da joj nadoknadim.

"Izvini. Nije trebalo da pobegnem pre neki dan, isto kao što nije trebalo da odem pre šest godina. Želeo sam bolju i lepšu budućnost za nas dvoje, a zapravo sam samo uspeo da upropastim ono što smo imali", otvaram joj dušu, ali kod nje ne vidim ni mrvu empatije.

Sve sam uprskao.

"Džaba mi pričaš. Rekla sam ti već da objašnjenje ne može ništa da promeni. Nisam više slobodna", kao dokaz svoje tvrdnje podigne ruku, pokazujući mi prsten. Prsten koji je simbol njene ljubavi prema nekom drugom.

"Znam da nisi. Teško je ne primetiti taj prsten, kad ga nosiš s toliko ponosa", tužno joj se osmehnem, polako postajući svestan da sam je najverovatnije izgubio. No nisam spreman da još jednom ostanem bez nje.

"To je sve što si želeo da mi kažeš?", upita, kao da jedva čeka da ode odavde.

"Žuriš negde?", smestim se na klupu, ostavivši joj dovoljno mesta da sedne pored mene, no ona odbije bez razmišljanja.

"Ne. Samo ne želim da razgovaram s tobom. Kad je trebalo da pričaš, ti si ćutao. Sad je kasno."

"Mogu li da znam ko je srećnik?", prekinem je pitanjem, zbog kog sam zapravo i želeo da je vidim. Moram da znam za koga se udala, inače ću sasvim izludeti.

"Zašto bi to želeo da znaš?", samo na trenutak primetim povređenost u njenom pogledu, ali i to nestane takvom brzinom, da više i nisam siguran da se zaista dogodilo.

"Želim da znam da li te je vredan", par trenutaka me posmatra kao da pokušava da shvati da li sam ozbiljan, a onda se cinično nasmeje.

"Oh, ne treba da brineš zbog toga. On je nešto najlepše što mi se desilo u životu. Zapravo je pravo pitanje da li sam ja njega vredna", ne znam da li se namerno trudi da me povredi, ali polazi joj za rukom.

"Nisi mi odgovorila na pitanje", posmatram je dok se u sebi očito dvoumi da li da mi kaže.

"Neću ni odgovoriti. Ni ti meni nisi odgovarao na pozive i poruke", i tek tako mi okrene leđa i uz mahanje ode od mene.