Zabranjeno voće je uvek slatko (student/teacher relationship)

I opet se sećam aprila...

Šetala je po krovu, gore, dole, uzduž, popreko... Njeni koraci nisu mogli da prate brzinu njenih misli.

Zašto sam uopšte ovde? Hoće li mi ovaj hladan vazduh razbistriti misli, ili će možda vetar odneti sve one misli koje bih želela da zaboravim?

O čemu ja to do đavola razmišljam?

Alis Redklif. Istoričarka. Naučnica. Spisateljica. Prijateljica (da, nekim čudom konačno ima prave prijatelje). Sve to je nabrajala u svojim mislima.

Ali zašto onda nisam srećna? Zašto nisam srećna sada kad imam sve? Sada kad su moji snovi konačno ostvareni, kad konačno živim život iz svoje mašte.

Da, uspela je u svemu. Godine rada za nju su bile godine uživanja, volela je svaki projekat na kom je radila. Prelistavati te stare listove, dodirivati dokumenta stara nekoliko stotina godina... Bile su to najveće privilegije njenog života. Njena najveća ljubav... Konačno se ostvarila.

Zašto joj onda reči najveća ljubav tako odzvanjaju u glavi? Zašto se trgne svaki put kad neko pomene ljubav? Tu je uvek, naravno, taj ljubazan, opušten osmeh. Da, i dalje svakog dobro zavarava. To je talenat koji se godinama zadržao. Da, ja sam savršena. Ja sam izgleda i dalje savršeni robot.

Ne, pomislila je, samo ne robot! To je reč koja je stalno vraća u prošlost.

Robot, mašina, ledena kraljica... Sve su to reči koje idu zajedno. I podsećaju je na daleku prošlost... Na sve ljude koji su je tako opisivali, koji su to očekivali od nje.
A šta je drugo mogla da bude? Šta je drugo mogla da uradi onog dana? Onog dana kad je osetila kako joj se svet ruši...

Uzdiše. Ali taj uzdah ne menja ništa, ne menja uspomene, ne menja prošlost. Je li zato sada ovde, na krovu prelepog fakulteta, gde bi zapravo trebalo da predstavlja sebe kao mladu, uspešnu istoričarku koja nikada ne greši? Problem je u tome da Alis zna koliko je grešaka napravila u životu, seća se apsolutno svake! Da, možda je zaboravila šta je jutros jela, ali da je neko pita šta je bilo te i te godine...

Pa, ipak je istoričarka, nije joj u opisu posla da zaboravlja prošlost. Osmeh obojen gorčinom joj se pojavljuje na licu dok razmišlja o tome.

Hoću li ja ikad biti dovoljno dobro? Ne dovoljno "dobra", svesna je ona svojih kvaliteta. Možda nije savršena, ali je dobra u onome što radi i sjajna je prijateljica onima koji to zaslužuju. Samo, hoće li ikada biti "dobro"? Hoće li moći da uživa u ovim divnim danima, a da je neki stari žar u srcu ne pecne, da je neka stara rana ne zaboli?

Ipak, stoji na toj visini zagledana u nebo, pokušava da vidi neke oblike u oblacima. Jesam li izgubila sposobnost da vidim čuda? Da li sam sada osuđena da gledam samo realnost?

I ne, njena realnost nije loša. Mada je možda u tome i problem! Možda zbog toga oseća kako joj ispod kože prolazi nekakva struja, možda zbog toga nema mira, možda zbog toga mora da izađe sa predavanja svojih kolega, uz osmehe izvinjenja.

Glumi i glumi i glumi... Dobro, gluma joj je zapravo postala i hobi tokom godina. Svako okupljanje nedeljom ujutru u malom amaterskom pozorištu vraća Alis osmeh na lice i volju za životom. Ti ljudi su postali neočekivana prijatna zajednica u njenom životu, njen beg od "realnog" sveta, od svih obaveza, očekivanja normalnih ljudi. Da, ovde smo svi čudni i ludi, ali ovde osećam život. Život kakav nemam među univerzitetskim hodnicima. Previše ludih stvari sam ja preživela da bih sebe mogla nazvati konvencionalnom osobom.

Između onoga zvaničnog i nezvaničnog, i dalje se trudi da pronađe sebe. I dalje joj je ponekad teško da se pogleda u ogledalo. I dalje ponekad ne zna koga tu vidi.

Da bilo je dosta uspona, padova, dosta rada, uspeha, neočekivane sreće i iznenađenja... Ali oči koje je gledaju u ogledalu znaju sve njene tajne, sve ono što je mislila da može da potisne, one se sećaju svega...

Dan je tako lep. Ponekad joj je i dalje čudno kad istovremeno oseti i povetarac i sunce na svojoj koži, pa shvati da joj život više nije obavijen tamom. Ispred nje se prostire panorama grada, gleda sve te kuće i stanove, ali pogledom uvek traži parkove i zelenilo. Stalno se pita ko su ti prolaznici. Valjda je to osobina istoričara, uvek volimo da analiziramo ljude.

Dok joj vetar nosi dugu crvenu kosu, nakon toliko godina joj pada na pamet citat Merilin Monro : Sama. Uvek sam sama, šta god da se desi.
Tako joj je lako da zatvori oči i da uroni u prošlost, da se priseti svih situacija kada se taj citata pokazao tačnim. Da, prošle su godine, ali neke stvari, baš kao i ovaj citat, uvek će je pratiti.

Gde si? To pitanje joj se tako neočekivano pojavljuje u mislima da ne može da shvati šta ga je izazvalo. Koga to traži?? Nije moguće da i dalje...? Udiše i izdiše.

Kako je čudno gledati svet sa ove visine... Kako je čudno kad znaš da konačno čvrsto stojiš na svojim nogama, da te više ništa ne može uzdrmati.
Ipak, što stabilnije stoji, to joj je lakše da se seti dana kada se zemlja zatalasala pred njenim nogama.

Da li bi iko mogao i pomisliti da je nekada bila slomljena, ponižena devojka, sada kad pogledaju tu samouverenu ženu čiji govori oduševljavaju gomile ljudi?

Ne, oni je ne znaju zapravo, stalno podseća sebe na to. Ne znaju ko je nekada bila. Ne znaju koliko je puta morala da sastavlja sebe da bi došla do nivoa na kom je sada. I srećna je i počastvovana tim komplimentima i trudi se da ih prihvati kao istinite. Da li si ono što drugi vide ili ono što nosiš u sebi?

Svi osmesi koje je odglumila tokom godina, lažna ljubaznost, prijatan odnos sa ljudima koji su joj se gadili... Pita se je li pomalo izgubila sebe tokom svih ovih godina.
Samo je želela da je neko vidi... Neko.

Možda je problem baš u tome što zna ko je taj neko. Možda, ali samo možda, na svakom predavanju koje održi, traži jedne poznate oči. Gradovi i ljudi se nižu, stalno upoznaje nove predele, nove osobe, ali ta doza nemira je i dalje tu. "Neko" nikad nije tu.
Da li onaj ko nam je doneo nemir može da nam donese i mir? To je pitanje koje postavlja sebi ovog jutra dok gleda u oblake sa krova fakulteta na kom treba da održi jedno od niza predavanja o Francuskoj revoluciji.

Polako silazi niz stepenice i buka studenata i profesora je polako zapljuskuje. U kancelariji uzima odlazi do svoje stolice i vadi iz torbe fasciklu sa tekstovima koje je pripremila za današnje predavanje. Nisu joj potrebni podsetnici, nikada nisu ni bili. Ovo samo radi kako bi umirila ego kolega koji, iako su stariji i imaju više godina iskustva, i dalje čitaju sve iz svojih beležaka. Nemoj umanjivati svoju svetlost samo kako nekome ne bi upadala u oči, podseća sebe i odmahuje glavom.
Vraća fasciklu u torbu, a pogled joj pada na knjigu koju već toliko nosi sa sobom da je zaboravila i da je tu. "U potrazi za Napoleonom" - naslov koji je pročitala bezbroj puta, iskrzane korice, podvijene stanice, povučene rečenice koje može da citira napamet i u pola noći... Jer ova knjiga ipak i zauzima pola njenog srca... Ovaj stari naslov joj odmah vraća osmeh na lice. Koliko je toga prošla uz ovu knjigu. Koliko su je njene rečenice ohrabrivale i gurale napred, podsećale je da nikada ne odustaje od svojih snova, da zaista može da ostvari sve što je zamislila!

Uz osmeh na licu, nežno prstima prelazi preko korica, kao da pozdravlja starog prijatelja.

Postoji samo jedna sitnica koju obično preskače kad je ova knjiga u pitanju, jedna mala "mana". Dok vraća knjigu u torbu i kreće ka amfiteatru da održi jedno od svojih, sada već čuvenih, predavanja, pokušava da ne razmišlja o posveti iz knjige. "Mom voljenom mužu, bez kog bi ove stranice bile prazne, a moje srce pusto."

Ne, Alis nema muža, ali vrlo dobro može da razume šta je autorka htela da kaže. Iako joj se često čini da joj je srce prazno i pusto, dobro zna da i njeno srce i bezbroj stranica koje je tokom života napisala nose trag jednog čoveka. Jednog jedinog bez kog bi moje srce zaista bilo pusto. A moram da priznam da je imao uticaja i na ove reči koje sam tokom godina napisala.

Možda je Francuska revolucija sada moja, ali je nekad bila pomalo i njegova. Nekad...

Why did it have to be like this? 🎶

---
Za nastanak ovog poglavlja najviše je zaslužna Vannsy_ koja me je podsetila da ne odustajemo od priča koje smo nekad voleli... 🥀❤️