Aetera : Ja, Nebeska

Chapter 12

Otvaram oči, zatičem sebe u tami ispod treptavog svetla. Pomalo zbunjeno shvatam da sam ispred vrata bilblioteke i potpuno dezorjentisano se zapitam šta ja radim ovde.

Ni zvuk se ne čuje, svetla u hodniku su pogašena osim onog iznad moje glave koje se pretpostavljam upalilo kad sam se ja pojavila.

Otvaram vrata biblioteke a svetlo u njoj se odmah pali , žmirkajući  nekoliko puta  pre toga.

Sada se ,setivši se,zapitam gde je Lušan. I moj ključ, kad smo već kod toga.

Davanje tog ključa , kao moj najveći problem u životu, se čini vekovima daleko u prošlosti.

-Lušane? -probam tiho, a moj šapat odjekne praznim prolazima između polica gubeći se u tišini.

"A i svetla su bila ugašena. Bila bi upaljena da je neko ovde, zar ne?"-mislim, ili bar pokušavam da mislim a glavobolja mi se opet sve očiglednije prikrada ,sada u vidu titraja iza mojih očiju.

"Mora da su već otišli. "-zaključujem

Prilazim  pultu,nesigurna šta da radim. Da ga pozovem? Da li me je već tražio a da ,od sve one gungule, nisam to shvatila?

A onda začujem zvuk zbog kojeg se okrećem, to je zvuk koraka, odjekuje nekud između polica, odaljavajući se i približavajući tako da nisam potpuno sigurna odakle dolazi.

-Lušane? -govorim glasnije, a moj glas zvuči preglasno sada.

-Kiti?-dobijam odgovor i nekoliko trenutaka kasnije se pojavljuje u stopu praćen Randinom.

-Odkud ti ovde?-pita me očigledno zatečen što me vidi.

"Zaista, Kiti, koji je tvoj izgovor što si sada ovde?"

-Došla sam po ključeve. -lupam ignorišući Randinov sumnjičavi pogled koji usledi.

-Joj, oprosti. -Lušan se lupa po čelu- Potpuno sam zaboravio da ti javim da ne brineš i da uskoro završavamo. -

"Sreća moja."-mislim imajući želju da protrljam slepoocnice koje počinju da pulsiraju.

Umesto toga odmahnem rukom, nadam se nemarno.

-Nema problema, ionako sam htela prošetati. -

-A i ne možeš se ljutiti na mene. -

Nasmeje se, onako dečije nevino. Zatičem sebe kako mu uzvraćam osmeh, opuštajući se .

Osećam sad zaostalu  napetost u mišićima vrata, ramena i kičme, previše sam bila ukočena do sada.

-Kako si ušla u zgradu u ovo doba? - ubacuje se Randin.

-Nogama. -kažem trudeći se da ne razmišljam o tome sme li se i može li se uopšte ulaziti bilo kada u zgrade Univerziteta.

Lušan se nasmeje videvši Randinov nezadovoljni izraz lica blago ga gurkajući ramenom.

-Znači, završili ste projetak šta li je?-

-Pa, zapravo nismo. Ali već je kasno pa smo odlučili da je dosta za danas. -

-Zar ne treba sutra to da predate? -

-Vaspitač nam je produžio rok .Malopre nam je javljeno inače bismo proveli noć ovde.-

-Nadam se da ste sredili za sobom. -

-Naravno. -

-Ne daj ti Bože da ti moraš raditi svoj posao. -govore u isto vreme ali ja ih jedva i čujem.

Osećam kako energija curi iz mene velikom brzinom, a shvatam i da sam gladna pa prolazim rukom kroz kosu i uzdišem duboko odlučna da izdržim što duže mogu.