Minjina predaja-završena☑️

XI poglavlje

                Negde u zabiti Prokletija na tromeđi

 -Nisam ni pomislio da će me put ikada ovde ponovo naneti.

-E  čudni su putevi gospodnji.

-Od kad si ti tako fin?

-Oduvek, pa ja sam dobričina u familiji, sećaš se?

-Da, samo nema više života u tebi. 

-Čini ti se.

-Moj si, misliš da ne primećujem? A i da nisam ja primetio, misliš li da bi ti majci nešto promaklo?

-Ne bi, znam. Pusti to imamo posao da obavimo.

-Ok, iskoristi situaciju da ne završimo razgovor, al znaj da ga moramo završiti. Svestan si da imaš porodicu kojoj je stalo do tebe?! Ne moraš ti uvek o drugima da brineš.

-Ne, al za ovo se moramo pobrinuti. I ovako sam raspoložen za skidanje glava, a tek ako Minji bude falila dlaka sa glave ili ne daj bože izgubi bebu, sravniću im i pleme i seme.

-Nisi jedini, al sad malo oladi glavu, znaš da ovde sve zavisi od koncetracije? Nikad ti nije bio problem da se koncentrišeš, a ako ovde zbog emocija ne možeš da budeš bistre glave, reci da idem sam. 

-Hahaha da, baš ćeš ovo da izvedeš sam, jeli jesi li skoro gledao datum na krštenici ili je izbledeo?

-Zanovetalo, još mogu da te isprebijam, znaš?

-Ok, sad ozbiljno, ne znam teren moraćeš da me uputiš.

-Ovde ima mnogo koliba u kojima su nekad boravili stočari, neprohodno je da bi se gradile vikendice zato pretpostavljam da su u nekoj od koliba. Imamo dva sata još hoda do mesta gde su locirali signal Minjinog telefona. Na tom području po mom sećanju, a i zadnji put kad sam provravao po satelitskom snimku ima pet koliba. Kad se približimo imaćemo sa svih strana dobar pregled četiri kolibe, peta je sa jedne strane uz stenu, a sa druge je gusta šuma. Da sam ja na njihovom mestu izabrao bi nju da se sklonim. E ako su u njoj moraćemo sa stene da se spustimo jer je ispred čistina i primetili bi nas.

-Postoji li mogućnost da se ti negde smestiš sa snajperom dok ja upadam?

-Videćemo kad stignemo. Imamo deset sati da završimo ovo ludilo.

                 Minja

      Probudila sam se sa teškom glavoboljom, u gepeku kola. U trenu nisam bila načisto šta se desilo. A onda sam se setila, povratak kući, Nešinog odlaska, lifta, igle i crnila. Opipala sam svoje pantalone da slučajno nema krvi, hvala Bogu bile su suve. Pomolim se da mi čuva bebu. Drugi bi na mom mestu paničili, ja to ne radim. Ceo život sam spremana za ovakav moguć scenario, naučena sam da je ostati miran strašno bitno. Pomislim u sebi, tata hvala za sve one uporne i dosadne lekcije, nadam se da ću imati prilike da ti kažem hvala. Znam da okreće sad i nebo i zemlju da me nađe, ovog puta nisi sam. Moj život, moja ljubav znam da će se zavući u mišiju rupu da me nađe. Znam da moj život sa njim je sve što sam ikad mogla da poželim. Moja snaga, moj oslonac, moje sve. Nešo volim te!!!

-Naćiće nas tata bebice, imaš ludog tatu, još luđeg dedu, nikad neće odustati- šapnem svojoj bebi. Osećam da kola usporavaju i zaustavljaju se. Zatvorim oči i pravim se da sam još uvek u nesvesti.

-Joj konju jedan koliku si joj dozu dao?! Trebala je da se probudi.

-Onoliko koliko si rekao, vidiš da je sitna pa možda joj je i to mnogo.

    Ovo su debili bre. Ukapiram da su samo piuni u ovoj igri. Ok, da vidimo ko vuče konce, koga uskoro biti neće. Osećam kako me spustaju na neki krevet, osećam miris buđi, vazduh je ustajao. Samo se pomolim da sve ovo ne utiče na moju bebu. Već sam ušla u četvrti mesec, taj neki rizični period je prošao. Al opet, sve ovo je previše.