Surovi delija

"Ovo je sada moj stan"

"Mama,šta jedemo za ručak danas?",veselo sam doskočila do kuhinje. Za divno čudo nisam spavala do kasno. Ustala sam oko 10h,puna kapa.

"Zašto si ti tako vesela?",dobro pitanje. Ni sama ne znam.

"Lepo mi je počeo dan!",lupila sam prvo što mi je palo na pamet.

"A da ti možda sinoć nije bila lepa noć?",na tren sam se zbunila od njenog pitanja.

"Kakvo je to pitanje?",neprijatno sam se osmehivala.

"Pa sinoć nisi došla na vreme,zato pitam! Da se nisi zaljubila?",žena je išla sve dublje i dublje.

"Naravno da nisam! A i sinoć sam bila sama ako te baš zanima. Malo sam prošetala posle posla."

"Dobro,dobro samo pitam! Ajde postavi sto!",uzela sam sve potrebne stvari i otišla u trpezariju.

"Gde je Luka?",primetila sam da ga nema tek kad sam shvatila koliko je zapravo tiho u kući.

"Ne znam,nije došao sinoć kući.",grč je uhvatio moj stomak. Imala sam neki loš osećaj.

"Misliš da je opet otišao po drogu?",tužno me pogledala.

"Ne znam,ni ne zanima me više sine. Ne mogu da se borim sama protiv tog njegovog poroka. Ako on ne želi da prestane sa tim zašto bih se ja trudila?",toliko je bilo bola u njenom glasu. Videla sam kako joj jedna suza klizi niz lice. Kao da mi se svet srušio u tom trenutku.

Bacila sam escajg i snažno je zagrlila. Tako mi je trebao majčinski zagrljaj.

"Mama i dalje imaš mene,i uvek ćeš me imati!",pogledala me svojim prelepim ali izmorenim plavim očima.

"Znam srećo!Ajde da jedemo sad."

Za ručkom smo lepo pričale o svemu. Bile smo otvorene jedna prema drugoj,što uopšte nije uobičajno. Posle tatine smrti bile smo u stalnim svadjama i sukobima. Nije krila da joj se ne dopada tatina i moja ljubav prema Zvezdi. Uvek je to smatrala besmislenim. Niko je nije krivio za to. Nije odobravala,ali nas nije ni sprečavala kad je Zvezda bila u pitanju.

Naš razgovor prekinulo je kucanje na vratima. Obe smo pomislile da se Luka setio da ima kuću,sve dok nismo videle nepoznatu osobu ispred sebe.

"Dobar dan. Izvolite?",ljubazno se obratila gospodi. Sedela sam za stolom i pomno slušala.

"Dobar dan. Tražimo vašeg sina Luku,da li je kod kuće?",vidno se sledila.

"Šta je opet zasrao taj kreten?",ljuto sam pitala skretajući pažnju na sebe. Ustala sam i stala pored mame.

"Mi smo uterivači dugova!",progovorio je jedan u crnom odelu. Besramno je ušao u stan i počeo da ga razgleda.

"Izvinite ali nemate pravo da samo ušetate u naš stan!",histerisala sam.

"Ahh pa ovo je sada moj stan!",podsmehnuo mi se u facu.

"Molim?",šokirano smo gledale mama i ja. Kako je to moguće?

"Tvoj brat nema nameru da otplati dugove,pa nam je za uzvrat dao stan!"

"Ne možete vi nas da isterate odavde. Nemate pravo!",iz džepa je izvadio papir.

"Izvoli potvrdu. Eto ti dole i pečat ministarstva i advokatski potpis kojim smo stan preveli na nas. "

"Ali to ne...ne može tako!",ponovo sam pročitala sadržinu papira.

"Sve je moguće zlato,ali bićemo plemeniti. Imate pet dana da se iselite,inače će to policija i sud odraditi!",slepac je došao do stola i uzeo malo mesa. 5 DANA!