Surovi delija

"Nauči me da vozim"

3 dana nisam izlazila iz kuće. Suspendovali su me iz škole. Nisam volela školu ali mi je ipak bilo žao. Uvek sam mrzela nepravdu i nekako su mi se uvek dešavale.

Gledala sam u knjigu iz fizike. Pokušavala sam da naučim nešto,stvarno jesam,ali jednostavno ne mogu. Sve sam mogla da naučim i 50 strana na dan,ali fiziku nikada!

Zazvonio mi je telefon. Ah profesorica iz fizike koja treba da mi održi privatni čas. Napokon...

"Dobar dan!"

"Dobar dan zlato. Nažalost nemam ni jedan slobodan termin.",izraz lica mi se u potpunosti promenio.

"Oh u redu onda. Do vidjenja!",prekinula sam vezu i namrštila se.

Bacila sam knjigu i krenula u veliku kuću. Moram mami da kažem inače će se još više naljutiti.

Sa terase sam ušla u kuhinju i ugledala mamu koja je nešto kuvala.

"Mama?",okrenula se i strogo me pogledala.

"Jesi li se čula sa profesorkom?",nastavila je da radi svoj posao.

"Jesam. Rekla je da nema ni jedan slobodan termin!"

"Dobro,onda ćeš sama naučiti kako znaš i umeš!",mrzela sam tvrdoglavost ove žene.

"Ali mama ja ne mogu d...",prekinula me pogledom.

"Nema ne mogu! Ima da naučiš sve do sutra!",iznervirano sam zabadala nokte u dlan.

"Izvinite što se mešam,ali treba ti pomoć oko fizike?",i mama i ja smo se okrenule ka izvoru glasa.

"Da treba joj,kad je glupa kao točak!",prevrnula sam očima. "Ostaće ti oči gore,koliko ih prevrćeš!",Relja se nasmejao.

"Gospodjo ja ne bih rekao da je Nina glupa,samo ne razume fiziku,a na tvoju sreću ja sam tu da ti pomognem!",zacenila sam se od smeha. Mama je posramljeno gledala. Gadjala me krpom kako bih se smirila.

"Izvini,samo mi je teško da poverujem da si ti dobar iz nekog predmeta.",uozbiljila sam se,ali se sada on smejao.

"Šta ćeš takav sam,pun misterija.",prošaputao mi je na uho. Od njegovog hladnog daha sam se naježila.

Udaljio se od mene.

"Pa Nina,želiš li da ti pomognem?",majka mi je uputila pogled koji ubija na mestu.

"Da!",smoreno sam rekla. 

"Pokupi stvari,čekam te u dvorištu.",uzeo je jabuku iz korpe i izašao.

"Bude li se ovo loše završilo,ti si kriva!",uperila sam prst u nju.

Dan je bio lep i suñčan,zapravo poprilično topao za februar. Podvrnula sam ruke debelog duksa i osvrnula se po dvorištu. Bilo je ogromno i očaravajuće. Taj pogled....prostirao se na deo Beograda. Oduševljno sam posmatrala dok me glas nije prekinuo.

"Svidja ti se?"

"Da. Prelepo je.",okrenula sam glavu ali je on već gledao u mene.
Nije me gledao onako obično,gledao me sa nekom čudnom emocijom u očima.

"Kako ti je ruka?",pogledala sam u beli zavoj.

"Dobro,valjda!",skrenula sam pogled.

"Hoćemo da radimo fiziku?",klimnula sam glavom i sledila ga do stola.

"Pa ovako,prvo ćemo krenuti sa osnovnim stvarima!",počeo je priču koja me na samom početku smorila.

Dva sata mi je objašnjavao. I mogu da kažem da sam razumela. I nije zapravo toliko teško. Samo treba malo više da se razmišlja.