Dim cigarete se mešao sa mirisom njenog parfema. Sklupčana na baštenskoj stolici posmatrala je užurbane prolaznike još jednog utorka sa vrha zgrade u ulici Sv Katarine. Montreal jedan od najlepših gradova Severne Amerike, san mnogih nevoljnika i jedno od najsigurnijih mesta za beg. U njemu se krila poslednjih pet godina i od same sebe zaboravljajući ko je i odakle je...zaboraviti jedini izlaz za spas ranjene duše. U širokoj majci boje peska bosonoga i razbarušene kose nalakćena na mali sto zagledana negde bila je kao crno bela fotografija koja nas ostavi duboko dirnutim jačinom kontrasta tuge i očaja. Još jedan dan zaglavljen između prošlosti i sadašnjosti, još vremena koje je zauvek nestalo ostavljajući samo trag nemoći za bilo šta učiniti. Povuče dim i zatvori oči vraćajući se godinama unazad, u beznađe u vreme kada je umrla, nestala.
-Žade...Žadeeee, samo još jednom...guraj, guraj! – šatorom je odjekivao glas Lue, njene pomajke.
Napon je rastavio na sitne delove, izazvao stravičan krik i bol za koji je mislila da je najveći koji živ čovek može podneti. Začu bebin plač i utonu u tamu.
Probudila se u bolnici u Nuakšotu nakon pet dana od porođaja. Slike kao iz sna iz kojeg se želela probuditi otrezniše je u momentu. Pridigla se sa gvozdenog kreveta izbezumljeno tražeći sestru. Ulete crnkinja u beloj uniformi i pritrča umirujući je nežnim glasom.
-Gde je? Moje dete...gde je? – iznemoglo je šaputala.
-Dušo, polako...smiri se, pozvaću doktora.
Osetila je hladnoću kako se penje uz noge i širi kao požar do srca. Ledena ruka ga steže i iščupa slušajući starijeg gospodina u mantilu.
-Žao mi je, beba nije preživela...u poslednjem trenutku smo uspeli spasiti vas. Molim Vas, primite moje iskreno žaljenje...uslovi u kojima ste se porodili su van svakog komentara. Ako je za utehu, mladi ste i zdravi...imaćete još dece. Znam da nije trenutak ali moraćete mi odgovoriti na par pitanja, važno je zbog vaše evidencije i bebe.
Gledala ga je kao da se nalazi kilometrima daleko, kao uhvaćena u mračnom tunelu pokušavajući naći trag svetlosti..."beba nije preživela"..."moje žaljenje". Reči su joj odzvanjale u glavi ranjavajući i kidajući srce. Iz grla se ote jeziv vrisak nemoći...u magnovenju ugleda inekciju i oseti kako se lagano oduzima i odlazi...njegove oči su je gledale najlepšom bojom noći. Nosio je preko dina, kroz pustinjske vetrove u najlepše snove...sa njim je upoznala strast, spoznala ljubav, letela kao ptica imajući ceo svet na dlanu. Svesna vrelih suza trzala se u groznici pokušavajući pobeći anđelu, pobeći tamo gde se odlazi sam u svetlo koje samo večnost zna. Oseti poslednji dodir belih krila i otvori oči još uvek pamteći blagi osmeh i nežan pogled nekog ko je smatrao da je potrebna, bez koje se nije moglo, želeći izmučenu dušu ostaviti iz nekog razloga u ovozemaljskom.
-Probudila se uspavana lepotica!-trže je glas Beatris.
Ugasi cigaretu i brzo obrisa suze, namesti osmeh i okrete se prijateljici.
-Jesam...kako je bilo na poslu?
-Ne pitaj...celu noć operacije. Jedva sam dočekala kraj smene. – plavuša se sruči na kauč i zažmuri.
-Hoćeš li biti dobra i skuvati kafu? Moram otići kasnije u kupovinu, sutra je veridba a ja nemam ništa prikladno za tu priliku. Ne znam zašto sam uopšte pozvana kada sam se izjasnila da ne želim u društvo veoma važnih? Moja majka uporno pokušava naći dobre prilike za nas dve. Moram priznati da smo joj na brizi...potpuno smo van svih dešavanja i sa gomilom gubitnika oko sebe.
-Bea, ja bih ovoga puta ostala kući...ne mogu da se smeškam celo veče pokušavajući se otresti oženjenih i sredovečnih tipova. Gade mi se i dosta mi je takvih koji žele zabavu za jednu noć. Nisam baš ni sa Pjerom oduševljena ali ako ništa drugo bar je malo stariji od mene. Nekako se uklapamo i evo za koji dan će biti dve godine naše nazovi „veze". – kroz osmeh odgovori prijateljici.
