Nije ga slušala, u ušima su joj odzvanjale reči.
„Žade, ćerko...spašavaj se, odlazi odavde. Duša me boli što sada kada sam ti najpotrebnija nisam pored tebe. Ponekad zbog ljubavi podnosimo veliku žrtvu, vučemo poteze koje nam je sudbina odredila. Bol neće nikada nestati i on je deo života, šta je sreća? Svako ima drugačije aršine i drugačije prihvata istinu, drugi opet žive duboko nesigurni u sve i kada dobiju pravu ljubav ne prepoznaju je, zgaze je i odu. Na tebi je da nađeš svoj put, tvoja sreća nije ovde, ni pored njega...načinili ste greh, niste dobili blagoslov! To je greh. Stara sam žena i za mene je besmisleno nazivati najlepše osećanje grehom ali drugi ne gledaju tako...pravilima, zakonima i običajima drže nas slepim i odvojenim od onog što prirodno pripada svakom čoveku. Veruj mi ovako je najbolje...ti i tvoje dete bi ovde zauvek bili robovi jedne porodice na ovaj ili na onaj način. Želim ti svu sreću i neka te Bog čuva." – tihim glasom Lue je govorila u telefon kada su vodile poslednji razgovor pred odlazak na brod.
Nije spomenula smrt bebe...srce joj poskoči od sreće. Dala je Muhamedu na čuvanje štiteći ih od Matisa i njegove porodice. Znala je da pomajka nikada nije bila naklonjena Arapima i nikada im nije verovala. Dugo je vremena bolovala što ju je poočim prodao, od tada ni jedno dete nije dala da služi bogataše. Živeli su teško ali su se držali zajedno. Ponese je...okrenu se prema njemu i procedi kroz zube.
-Ko si ti da mi sudiš? Nestao si prvom prilikom! Zbog takvih ja sam godinama odvojena od svog deteta jer vi ste stvorili pravila, vi ste od nas napravili stoku i trgujete kao na pijaci! Šta sam trebala? Ostati ovde prepuštena na milost i ne milost tvojoj porodici i tebi. Rodila sam roba na kome bi ste zaradili novac. Verovatno za velike novce jer je bela, imala bi istu sudbinu kao i ja! – uhvati se za kvaku, istog momenta je dočepa i zakova za sedište.
-Kuda si krenula? Zar ćeš opet detetu uništiti život, pojavićes se a onda otići?
Žade stisnu vilice, oči joj zasijaše, nadljudskom snagom ga odgurnu i izlete iz auta, kao bez duše potrča prema naselju. Morala je videti svoje dete, morala je osetiti njen miris i zagrliti je. Gledao je u retrovizor, upali motor i krenu za njom dižući oblak prašine...prepreči joj put i uhvati oko struka uvlačeći je u auto. Vrištala je na sav glas pokušavajući da se oslobodi njegovih ruku...zagrli je i poklopi šakom usta, šapnu joj pored uha.
-Idemo zajedno...smiri se. Vodim te kod Muhameda.
Oči su joj šetale po njegovom licu tražeći razlog da mu poveruje. Pogleda je ravno u oči i ona se opusti, sede u auto. Stigli su ispred vrata, istrčala i zalupa na vrata.
-Muhamedeeeee...otvori, Žade je! Muhamedeeee!
Vrata se otvoriše i čovek je zapanjeno pogleda, ne gledajući u njega utrča u dvorište gledajući kao ranjena zver tražeći devojčicu.
-Gde je? Gde je moja ćerka? Mehmede, kriješ je...govori, gde je?
Muhamed su lice zgrči i pogleda je sa dubokom tugom. Tiho izgovori.
-Žade...šta govoriš? Devojčica nije tvoja...ona je Alejina.
Mlada žena izađe iz kuće stežući uplašeno devojčicu u naručju. Gledala je zapanjeno šta se dešava raširenih očiju punih straha.
-Ne laži me, to dete ima moje oči a oboje ste tamnoputi i sa tamnim očima...Lue ti je dala na čuvanje. Molim te Muhamede...ne muči me za ime Boga...smiluj se mom bolu!
Matis je gledao scenu, grlo mu se sušilo...oseti slabost pođe korak prema njoj, ukopa ga u mestu njen krik.
-Ni slučajno!!! Ne prilazi...nesmeš dotaknuti moju devojčicu.
