leto

5

šesti put kad su se sreli, oboje su sedeli na pramcu u turskom sedu i pričali.

lena nije nijednom zapalila. naočare su joj stajale na vrhu glave, umršene u kosu.

"znači studiraš?"

"da. hoću da budem pravi kapetan na nekom prekookeanskom kruzeru."

klimnula je glavom. videla ga je u belom sakou, krojenom po meri, i mornarsko plavim pantalonama, kako stoji na palubi i posmatra ljude koji putuju njegovim kruzerom. skinuo bi onu kapu koju su kapetani nosili a koja joj se toliko sviđala, i prošao rukom kroz gustu kosu u kojoj su mu se prsti zaglavljivali.

"a šta ti radiš?"

nije odgovorila. samo je gledala u plažu i prezrivo se nasmejala.

"lepi sanjaru, u srcu mom, imaćeš sreću, imaćeš dom, leti dok sanjaš najveći čin i snove ganjaš po pučini."

"gledaš sunđer boba."

"prilično. imam preko hiljadu kanala u hotelu. šta misliš da radim po ceo dan?"

"i ja sam se pitao. zašto si me juče odbila?"

"svi me uvek zovu da izađemo kad vide da imam plave oči. ne znam šta ih tu pali."

tek onda je primetio da nema sočiva. oči su joj izgledale kao dva ponora u kojima se ogleda more i sve bliža plaža.

"nisam te zvao da izađemo, ali možeš to i tako da shvatiš", namignuo joj je.

ona se nasmejala, slatko, kao devojčica.

"večeras ima dobra žurka u trokaderu. peva nikolija. hoćeš? kao izlazak? častiću te pićem."

skočila je sa pramca na šljunak, a onda mu veselo otpozdravila rukom.

"vidimo se, mornaru."

"budi u osam na doku."

ona je otišla vrckajući.

×××

sačekala ga je u osam na doku. duga kosa bila joj je upletena u čvrstu, debelu pletenicu. obrve su joj bile u savršenom luku, a šminka jednostavna, ističući ono što joj se dopadalo.

nosila je kratak šorts, pokazujući duge, preplanule noge. majica bez ramena je otkrivala deo njenog dekoltea, ali nije bila neukusna. stefan je pomislio kako ta devojka zna šta radi.

imala je obične starke na nogama i neku malu torbicu koju je prevrtala po rukama.

upoznala se sa njegovim prijateljima: markom, koji je radio na brodiću kao i stefan, i sofijom, koja je prodavala karte za brodiće.

marko je vozio, a sofija je sedela napred sa njim. lena i stefan su sedeli pozadi.

pogled mu je pao na njena kolena koja je uvek skrivala ispod tunike. držala ih je skupljena jedno uz drugo.
lena je zamišljeno gledala reklame na betonskoj ogradi i osvetljenu plažu u rafailovićima. zapanjeno je otvorila usta kada je videla most koji je vodio na svetog stefana.

primetila je da je stefan gleda, pa mu se osmehnula.

"tvoje ostrvo", rekla je tiho, kao da želi da je samo on čuje.

"dobio sam ime po njemu."

"po ostrvu?"

sofija se zakikotala.

"ne. po svecu."

"aha."

klimnula je glavom i sklonila jedan odbegli pramen sa čela.

"nikad nisam bila u budvi", priznala je dok su stajali na semaforu.

"onda stefan može da ti pokaže stari grad", sugerisao je marko.

"i prodavnice", dodala je sofija.

"nemam auto. ne možemo da dođemo."

"stopirajte."

"niko nije rekao da ću da idem", ućutkala ih je lena.

ipak, videla je rešenje za stefanov nedostatak auta i jedva je čekala da mu ga sutra predoči.