leto

iii

sofija je leni dosta pričala o braku. budući da je sada imala iskustva i na tom polju, njih dve bi se često našle na dojču i razgovarale.

leni je brak iz tih priča delovao kao nešto na filmu. zamišljala je borbu za pokrivač, korišćenje iste četkice za zube kada zaturiš svoju, sedenje za stolom ujutru i razmenjivanje priča o prijateljima dok u pozadini svira neka lagana muzika (kojom supružnici pokušavaju da sakriju svoje ubilačke ili samoubilačke nagone nakon cele noći otimanja pokrivača).

takođe joj je sofijina i markova ljubav sada izgledala više kao obaveza nego kao iskra strasti kakva je nekad bila. razmišljala je o tome kako je i njena ljubav sa stefanom sve više počinjala da liči na tu bračnu, podrazumevanu ljubav. strast i spontanost su se polako gubile.

×××

sredinom jula sledeće godine, stefan i lena su se ponovo otisnuli na more, u stefanovom prvom brodiću sireni, zajedno sa sofijom i markom.

marko je vozio i sofija je sedela sa njim, kao lena kada bi stefan vozio. puštali su vesele pesme koje su svi znali i pevali naglas, samo bi ponekad prekinuli reč poljupcem.

stefan je sedeo na pramcu, kolena privučenih gotovo sasvim do grudi. lena je sedela iza njega i grlila ga rukama oko struka, a noge je pružila uz njegove.

nosila je njegovu košulju preko kupaćeg kostima i slameni šešir sa širokim obodom. u gornjem džepu je imala kutiju cigara.

"lepi mornaru", bocnula ga je prstom u rame.

čula je njegov izdah. bio joj je nekako previše melanholičan poslednjih dana. poljubila ga je u levo rame, pa u desno, osećajući toplinu i slankast miris njegove kože. još nekoliko puta je usnama dodirnula njegova leđa, sve dok mu ruke nisu pronašle njene i stavile njene dlanove na njegove grudi.

"stefane?"

tiho je pričala, ne želeći da ih marko i sofija čuju.

"o čemu toliko razmišljaš?"

"ne znam. imam neki osećaj da ćeš otići, zaboravićeš me ponovo."

lena je samo pritisla ruke uz njegove grudi. znala je da neće otići. volela je stefana, sada je znala to. nikada ga više ne bi ostavila. dani sa nikolom su joj bili tako strani i daleki u poređenju sa trenutkom u kom je bila sada.

trenutak kada je njen stefan bio tužan i ona je morala da ga oraspoloži.

poljubila ga je u rame i ustala, dok je marko pristajao na plažu.

"hajde, stefketiću", rekla je, "znam šta ćemo da radimo".

×××

sumrak se spustio na kraljičinu plažu i sve je vrvelo od zvukova zrikavaca, ali dva para mladih ljudi su osećali samo spokoj sa mora.

sofija i marko su odveslali do neke male uvale i tamo proveli skoro ceo dan.

lena i stefan su imali celu plažu za sebe. jurili su se kao deca, zatrpavali jedno drugo peskom, popili par piva i onda legli u hlad i posmatrali oblake.

kada su se sofija i marko vratili, već su prešli na brojanje zvezda.

×××

sedeli su oko neke vatrice koju je marko jedva uspeo da zapali uz stefanovu zdušnu pomoć.

marko je zavrteo praznu flašu nikšićkog piva i dno se okrenulo ka njemu, a vrh ka stefanu.

"istina ili izazov, stefane?"

stefan je ugrizao usnu posmatrajući lenino lice na kom su titrale senke vatre. ruka joj je bila na njegovom kolenu celo veče. ulepšala mu je dan i nakratko mu skrenula misli sa plana koji je imao sa markom.

kroz glavu mu je prošla slika njenih preplanulih prstiju sa noktima žućkastim od duvana, kako mu pokazuje oblak koji liči na njega.

"izazov", rekao je sasvim siguran.

ipak su ovaj plan razradili do detalja.

"zaprosi lenu."

lenina ruka je iste sekunde poletela sa stefanovog kolena dok je zapanjeno gledala marka.

"šta?"

stefan je izvadio čačkalicu koju je sakrio u džep posle ručka. dohvatio je leninu kutiju cigara sa peska i istesao jedinu preostalu cigaru na ruku.

"leno, hoću da ti kažem da zaslužuješ mnogo više od ovoga. zaslužuješ da te zaprosim na nekom mnogo lepšem mestu, gde bi ruže bile svuda oko nas i zaslužuješ da imaš mnogo lepši prsten. i imam jedan kod kuće, ali nisam želeo da ga nosim danas jer sam znao da bi ga ti pronašla."

stefan je savio cigaru i provukao čačkalicu kroz dva kraja. sada je imao prsten od cigare i klečao je pred lenom u pesku.

lena je samo nervozno grickala donju usnu, kao da je ona ta koja se sprema da zaprosi voljenog. sofiji se učinilo da vidi sjaj suza negde iza leninih trepavica, ali je mislila da joj se priviđa zbog vatre. uhvatila je marka za ruku i on ju je pogledao sa osmehom. i ona je znala za plan.

"sireno, da li bi me učinila najsrećnijim mornarom na svetu i udala se za mene? što podrazumeva da mi budeš pratnja na krstarenjima, naravno", pitao je stefan sa smeškom.

bio je to jedan od onih njegovih poluosmeha, koji je lena najviše volela.

"da", rekla je lena polako, i stefan joj je stavio cigara-prsten na domali prst desne ruke.

ona ga je približila vatri i pravila se da se divi njegovom sjaju. svi su nasmejali.

"dobro, mornaru, sad kada sam dokazano tvoja, da li je te je ovo mučilo sve one dane?"

"da, zapravo."

"toliko si se dvoumio oko toga da me zaprosiš?"

"ne, dvoumio sam se na koji način to da uradim. leno, znao sam da ću te zaprositi kada sam te prvi put video. znao sam da ćeš biti moja sirena."

"bljak", marko nije izdržao i opet su svi prasnuli u smeh.

lena i sofija su ustale, bacajući pesak sa golih nogu okolo. uhvatile su jedna drugu za ruke i krenule da skaču u mestu.

"udaću se, jebote!", vrištala je lena na sofiju.

"ja ću ti biti kuma, sireno", sofija je imitirala stefanov glas.

lena se nasmejala i oborila stefana koji je ustao da je zagrli nazad na pesak.

"volim te, mornaru."

"volim te, sireno."

bile su to tihe reči koje su čuli samo njih dvoje.

kraj