𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•Prolog•

"Video si je?"

"Još je lepša nego što pamtim", tiho izustim, vrteći njenu sliku po glavi.

Lepe oči, boje čokolade, istina sa manje sjaja nego se sećam, sada posmatraju drugog. Dugu crnu kosu, koju su mrsile moje ruke, sad mrsi drugi. A pamuk meke usne, koje su me mamile da ih poljubim, sad ljubi drugi.

Ali ono što me najviše pogodilo je to što je uzrok osmeha, na koji sam padao iznova i iznova, sad neko drugi.

"Šta je rekla?"

"Ništa. Nije me videla."

Nisam joj dopustio da me vidi, jer to ništa ne bi promenilo. Plašio sam se i njene reakcije i pogleda, koji bi mi poklonila. A šta ako me zaboravila? Ne bih to podneo.

"Zašto, Luka? Pa vratio si se samo zbog nje."

Istina, no kasno.

"Zakasnio sam, Ivane", bol iz mene progovori. Gleda me zbunjeno, dok pokušava da shvati na šta sam mislio.

"Kako misliš zakasnio?"

"Udala se."

Mislio sam da će večno biti moja. Da će sačekati da uspem u životu, pre nego joj se vratim. No nije me bilo predugo.

A njoj nikad nije bio bitan moj uspeh. Želela je život sa mnom bez obzira na sve ostalo. Volela me, a ja sam to prokockao.

I tako sad imam sve, sem nje. A menjao bih sve što imam samo za nju.

Malo iznenađenje za sve one koji me i dalje prate i kojima je i dalje interesantno šta ja to još uvek mogu da nažvrljam 😄💙 Izbaciću deo po deo sad, pošto sam najzad završila knjigu. Zaslužila je kraj, zar ne mislite?  😂

Mišljenje kao i uvek ostavljajte u komentarima, obožavam da ih čitam 💙