• Čekajući Sreću • (#1)

• UVOD •

Da li mislite da svako ima sreću? Da je svakome život sjajan? Da svako ima brdo para oko sebe i da može kupiti šta god mu se prohte? Ja nažalost nemam ništa od toga. Život mi nije poput onih u bajkama, gde su svi srećni, zaljubljeni, nasmejani, zagrljeni, veseli... Nemam puno novca, nemam baš ni sreće. Ali imam jedno. Imam divnu majku koju bi svako poželeo da ima. Živim u jednom malom selu sama sa svojom majkom. Tata nas je ostavio dok sam još uvek bila u maminom stomaku. Mama baš i ne voli da mi priča o tome, ni sama još uvek ne znam zašto. Uvek sam se pitala da li su se oni voleli i da li su imali sreće u ljubavi. Mislim, da su se voleli, verovatno je tata ne bi ostavio. Nisam ga mrzela zbog toga, možda im jednostavno nije išlo, nisu uspeli da pronađu zajednički jezik i razišli su se. Moja teorija je takva, mada ni sama ne znam sve detalje, jer o tati mogu da govorim jedino u svojim mislima. Kad god ga spomenem, mama se razbesni, pa nam to i nije neka česta tema za razgovor u slobodno vreme. Jedinica sam, nemam ni brata ni sestru. Ali oduvek sam želela da vidim kako je to imati sestru, bilo mlađu ili stariju. Kao mala zamišljala sam kako se igramo i delimo stvari zajedno. Naravno, to su samo zamišljanja, jer nikada neću imati sestru. Završila sam osnovnu školu sa svim peticama i sada imam veliku želju da upišem i srednju, mada ne znam da li, i koliko će se to ostvariti. Ovde u selu nema nijedna srednja škola, a sumnjam da će mama imati para da me pošalje negde dalje. Ipak su za to potrebne velike finansije, a mi ih nažalost nemamo. U osnovnoj sam imala veoma dobro društvo jer, iako sam siromašna ovde kod nas u selu se to nikada nije gledalo na taj način, niti se gleda sada. Svi se drže zajedno i pomažu jedni drugima i u dobru i u zlu. Nekako se ovde ljudi ili u bilo kom drugom manjem mestu razlikuju od ljudi u gradu. To je oduvek bilo tako i ostalo. Gradski ljudi će uvek biti bezobrazni prema ljudima iz niže klase. Ne razumem zbog čega je to tako, ali jeste. Da sam ja na mestu bogatih ljudi, lepo bih se ophodila prema svima, bez obzira kojoj klasi ljudi oni pripadali.

Trenutno sam u svojoj četvrtnoj sobi sa belim i pomalo sivim zidovima. Posiveli su od vlage i buđi koja je u mojoj sobi čest slučaj. Krevetom koji je star sto godina i samo što se ne polomi, pećnicom za loženje vatre, malim stočićem na kom obično učim i pišem domaće zadatke, ormarom sa dva krila, mali je, ali ima dovoljno mesta da stanu mojih nekoliko krpica. Nije baš najbolja soba na svetu, ali se ja i u njoj osećam prijatno. To je moj kutak i moje mesto za mir i tišinu. Odjednom je moja mama uletela u sobu sa raširenim osmehom od uha do uha. Mora da ima dobar razlog za ovo, jer je nisam skoro videla nasmejanu. Uglavnom je depresivna, nostalgična i veoma tužna zbog situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Pokušava da pronađe neko rešenje kako bi se izvukle iz ove situacije, ali još uvek ništa nije pronašla. 

,,Mama, šta se dešava!?", podigla sam ruke u čuđenju i zbunjeno je pitala. Nisam imala pojma šta može biti, niti mi je bilo šta i palo na pamet.

,,Lena, pakuj se!", spojila sam obrve. Zašto bih se pakovala? Zar idemo negde, a da ja to ne znam? Gde bismo mogli ići?

,,Molim?", ponovo se zbunim i podignem ruke. Obrve su mi i dalje bile spojene zbog zbunjenosti koja je trenutno vladala mnome. Nisam sigurna da znam šta se dešava, a ne znam sigurno. Zatečena sam i ne znam kako da reagujem.

,,Pakuj se, idemo za Novi Sad.", šta? Kakav Novi Sad? O čemu ona priča? Šta ćemo mi u Novom Sadu? Šta ćemo tamo da radimo? Na pamet mi je nešto palo i nadam se da je to što mislim. Ukoliko jeste, ustajem i pakujem se istog trenutka. Zbunjena sam i ista pitanja mi se vrte po glavi non stop.

,,Šta? Kako? Odakle sad to?", naglo ustanem sa kreveta i pogledam je sa iznenađenim izrazom lica. Ne razumem odakle nam odjednom novac za sve to? Koliko znam nemamo nimalo ušteđevine i jedva imamo za hleb i ostale namirnice koje su potrebe za život.