• Čekajući Sreću • (#1)

• 2. DEO •

Kraj nastave. Današnji dan je bio iscrpljujuć i jedva čekam da stignem kući da se odmorim. S obzirom da je Jana ponovo negde nestala i otišla kući sa već poznatim osobama, ponovo sam ostala sama. Ne krivim je i ne ljutim se. Još uvek sam im nepoznata i verovatno će trebati malo vremena da se svi uklopimo. Takođe i da se ja prilagodim gradskom životu koji je mnogo više naporan, nego seoski život, moram priznati. Izlazila sam iz školskog dvorišta, kada sam iza sebe čula glasno dozivanje. Nisam se obazirala na to, jer mene verovatno niko nije zvao. Nastavila sam, ali je glas muške osobe bio sve glasniji i bliži meni.

,,Hej!", okrenula sam se i videla onog zgodnog sa razbarušenom kosom od jutros kako trči ka meni. Zastala sam, a kada je dotrčao do mene, stavio je ruke na kolena i ubrzano disao.

,,Prebrza si, jedva sam te stigao.", rekao mi je dok je pokušavao da zaustavi svoje ubrzano disanje. Stavio je svoju ruku na grudni koš, nakon što se uspravio i uputio mi nežan osmeh.

,,Jel si mi znamo?", jedino pametno pitanje, koje mi je u ovom trenutku palo na pamet bilo je ovo. Od jutrog ga uopšte više nisam srela i ne znam ko je on, zapravo. Jedino što znam je njegov fizički izgled, koji mi je Jana jutros opisala, a i sama sam to mogla da vidim, jer, jelte, imam oči. Zamislite.

,,Pa i ne baš. Ja sam Bogdan, Lazarov najbolji drug.", pružio mi je ruku, te sam je ja prihvatila. Baš ima dosta drugova, da se primetiti. Ne znam odakle sada ovo upoznavanje sa mnom i nadam se da ovo nije neka Lazarova igra. Stvarno mi to ne treba danas.

,,Ja sam Lena, drago mi je.", kažem mu sa osmehom. Ne znam baš jel treba da mi bude drago, ali deluje mi kao normalna osoba, ne znam. Nadam se da ne grešim.

,,Molim te, ne obraćaj pažnju na Lazara. Nije uvek takav. Često ima problema sa roditeljima, pa je zbog toga takav.", odgovorio je braneći ga. Pa nije on jedini na svetu koji ima probleme. Svi mi imamo nekih problema, pa ih ne rešavamo tako što iskaljujemo bes na drugima. Ja ga spašavam, a on me povređuje. Rame me i dalje boli, samo što ne želim da pravim dramu jer nije ništa strašno. Mala povreda i to je to.

,,Shvatam. Ali mislim da to nije razlog da iskaljuje bes na drugima.", rekla sam ozbiljno i oštro. Protiv ovog dečka nemam ništa. Ne poznajem ga, ne poznaje me i kraj. Ne mora on da govori u njegovo ime. Zašto lepo Lazar ne dođe sam i izvini mi se? Kada bi samo znao za reč ,,izvini", bilo bi lepo. To je jedna od četiri čarobnih reči.

,,Znam, ali eto. Lazar je to.",
,,Lazar je to.", pa lako je to reći. Napravi neku glupost a onda se izgubi u prašini kao da se ništa nije desilo. Zašto? Po čemu je on poseban? Po čemu se toliko razlikuje od drugih? Želim da znam. A, takođe želim da znam zašto mi ne izlazi iz glave celo jutro? Prokletstvo. Ne.

,,Izvini, ali moram da idem. Videćemo se sutra, možda. Bilo mi je drago.", mahnula sam mu i otišla. Nisam mogla više ni sekudne ostati pored njega. Ne znam o čemu bismo pričali, a i preumorna sam za bilo kakav dublji razgovor.

,,Da, vidimo se.", rekao mi je i mahnuo mi sa osmehom. Ne bih da upadam u neke dublje odnose sa njim. Ipak je on Lazarov najbolji drug. Ne bi bilo u redu.

•••

Konačno sam stigla kući. Ušla sam u sobu i bacila se na krevet, gledajući u plafon. Ovo je baš bio naporan dan. Presvukla sam se u udobniju odeću i spustila se do prizemlja da vidim da li je mama došla sa posla. Kada siđem dole, vidim da mama nije, ali teta Jelena je tu. Želim da porazgovaram sa njom o nečemu. Ne želim da bude ljuta na mene zbog incidenta sa Lazarom. Tek sam stigla, a već je nastao haos.