• Čekajući Sreću • (#1)

• 6. DEO •

Flashback,  nedelju ipo dana ranije

~ Jana ~

Još jedan sasvim običan dan u nizu je svanuo. Kao i svakog jutra, ustajem u isto vreme, a to je šest sati. Naravno, usput probudim i Lenu, jer nju ne mogu ni sto alarma da probude, svaki ugasi i nastavi da spava. Za školu je baš briga. Na moje pozive se nekako, jedva jedvice javi, i u većini slučajeva nakon što prekinem, vrati se u krevet. Pitam se kada će naučiti da u krevet ide na vreme? Nikad verovatno. Lena je to. Iako je prošlo malo vremena, upoznala sam je dobro, da znam kako diše.

Prva destinacija, koju posetim ujutru, nakon što se dobro istegnem po krevetu, protrljam oči nekoliko puta i pronađem papuče koje uvek magično završe ispod kreveta, je kupatilo. Odvučem se nekako do tamo, jer se i meni spava, ali moram da ustanem, škola zove. Usput se sapletem nekoliko puta i na kraju bezbedno stignem, bez ikakvih težih povreda. Pogledam se u ogledalo, a onda nakon što dođem sebi i mućnem glavom, uplašim se sopstvene face koja ne liči ni na šta. Umijem se hladnom vodom, iznad lavaboa, obrišem facu mekanim peškirom, operem zube i pročešljam svoju kratku kosu za pet minuta. Nekako, nakon toga dođem sebi i budem svesna onoga što radim. Kada hladna voda dodirne moje lice i izazove mi jezu po čitavom telu, budna sam definitivno. Više mi se uopšte ne spava.

Vratim se u sobu, iz ormara uzmem ono prvo što mi se najviše svidi, jer naravno da nisam pametna i da nikada ne pripremim unapred garderobu. Za jednu noć u glavi zamislim hiljadu kombinacija i nisam sigurna da bi mi se to što prethodno veče pripremim, ujutru svidelo. Jednostavno sam takva, ne mogu kod sebe promeniti to. Odlučim se za komplet trenerki, koje sam od mame dobila za prošli rođendan. Sreća pa su mi još uvek taman. Koliko i kako jedem, zaista me čudi. Pored toga i majicu za ispod trenerke i patike koje nosim svakog dana, bele čarape i to je to. Spremna sam. Uzmem četku sa radnog stola, gde provodim većinu svog vremena, koje nisam poklonila školi. Krenem da češljam svoju kratku crnu kosu i ubrzo završim, jer sa njom nema puno posla. S obzirom da se ne šminkam za školu, to je to. Spremna sam, još samo malo parfema i gotovo. Ostavim parfem i četku na svoje mesto, a onda uzmem ranac i krenem sa pakovanjem dosadnih knjiga i svezaka. Pametan bi to isto uradio prethodno veče, ali šta ću kad me mrzi i što sam živa. Završim sa tim i primetim da mi je mama ostavila novac za školu pored noćne lampice, na noćnom stočiću. Uzmem ga i spakujem u novčanik. Još jednom proverim da li sam sve uzela i kada znam da je to, to, mogu da krenem. Obučem tanju, šuškavu crnu jaknu, jer još uvek nije vreme za zimsku i napustim kuću. Zaključam vrata, jer je mama na poslu i kuća je prazna, te ostavim ključ u saksiji sa cvećem. Mama ponekad dođe pre mene sa posla, da ne bi sedela pred vratima i čekala mene da dođem, uvek ostavim ključ u toj saksiji.

Zatvorim kapiju i pođem niz ulicu, prema školi. Usput pozovem Lenu još nekoliko puta kako bih bila sigurna da je ustala i da neće kasniti na prvi čas, kao i obično. Jednom joj je razredni opravdao, ali nisam sigurna da će i sledeći put. Strožiji je nego što smo mislili, samo što to ne pokazuje nama. Marina ima velike sreće što joj je otac profesor, uz to još i razredni starešina. Mislim da svi, osim Marine dobro znamo da je uzeo starešinstvo samo da bi bio blizu Marine i nadgledao je svuda. Ona nije neko koga bi trebao tek tako ostaviti i dopustiti joj da radi šta hoće. Stoga mislim da je razredni potpuno u pravu. Ni ja joj ne bih dozvolila da radi šta hoće, plus, tu je i Lazar. A njena veza sa njim i nije baš odobrena od strane nekih ljudi. Ni u osnovnoj nije bila bolja. Uvek se hvatala za one najbolje, gasere, ali i  debile. Žalim što sam ponovo sa njom u odeljenju, ali šta da radim. Barem je tu Lena, pa imam sa kim da se družim. Inače bih propala i umrla od dosade sama. U gimnaziji su uglavnom upali oni, iz moje stare škole. Lazar, Bogdan i Damjan su takođe ranije išli u istu osnovnu gde i ja, samo što su oni završili pre mene, jer je dve godine razlika među nama. Ali, Lazar je u osnovnoj bio puno bolji nego sada. Nasmejan, prelep, šarmantan dečak koji je uvek sve zabavljao svojim humorom. Nije bio nasilan, grub, ovakav, kakav je sada. Niko nikada nije otkrio šta mu se stvarno dogodilo i koji je razlog, njegovog nasilnog ponašanja. Uvek smo sumnjali da mu je možda neka devojka, ranije slomila srce, ali on u osnovnoj, nije bio u vezi. Sa Marinom je od skoro, možda šest meseci ili malo manje. Od samog početka nije im išlo kako treba, a on toliko nema poverenja u nju, da čak ni njoj nije rekao zbog čega je takav. Uvek ga je molila, preklinjala ga da joj kaže, da podeli to sa njom, svojom devojkom, ali uvek je odbijao. Sigurna sam da nije stvarno želela da mu bude podrška, ili da bude uz njega, već samo da sazna o čemu se radi. Radoznalost će je, jednog dana ubiti. Okej je biti radoznao, ali u umerenoj količini. Marina prevazilazi i samu sebe po pitanju toga. A najgore od svega je što i Lena ima isti taj problem. Počinjem da se plašim da su one neke daleke rođake, ili sestre. Imaju previše skrivenih sličnosti, koje može da primeti samo onaj ko dobro zapaža stvari. A to sam ja. Ali, da su rođake, zašto bi Lena krila to od mene? Ili, možda ni ona sama ne zna to? Ma to su obične gluposti, šta ja to pričam? Lena je sa istoka Srbije, a Marina tamo nikada nije kročila, nema pojma ni gde se to nalazi. Nemoguće je. To je samo slučajnost. Moguće je da su neke osobe slične, ali da nisu ni u kakvom krvnom srodstvu. Da, zašto da nije? Moguće je, naravno. Nadam se da ne grešim i da je stvarno tako. Ovoliko slučajnosti na jednom mestu, ne mogu biti slučajne.