• Čekajući Sreću • (#1)

• 9. DEO •

~ Lazar ~

Ako nešto mrzim, to je kad dođe ovaj usrani septembar. Pa ustaj rano, idi u školu, smaraj se na časovima, slušaj dosadne profesore. Jeste da je skoro stigao i kraj septembra, pa došao i početak oktobra, svejedno je, škola se nastavlja. Pakao je tek počeo i završava se za teških deset meseci. Ko će to da izdrži, Bože moj? Ima deset puta da umrem do tada. Daj Bože da ne završim u avgustu. Neka se svi mole za mene. Samo ja jedini za sebe neću.

Ustanem iz kreveta i sanjivo, krajnje smoreno pogledam raspored zalepljen na vratima mog malog ormarića. Danas je veoma gusto. Sve neki dosadni predmeti, plus možda negde imamo i neki kontrolni, a ja ni knjige ne znam gde su mi. Divota. Bogami, lepo. A da se ne pojavim na prvih nekoliko časova? Prvih šest možda? Pa da, to je jedino rešenje da ne dobijem četiri keca u jednom danu. Ništa onda, danas preskačemo sve časove. Sa Marinom ću se videti nakon završetka njenih časova i to je to. Valjda će razumeti, mada, ona uvek razume. I nikada se ne ljuti. Nije kao da me baš zanima da li ona razume ili ne, ali na kraju krajeva, čovek sam. Imam emocije, ali i razumevanje za druge ljude. Iako niko nema razumevanja za mene. Ja nisam toliko ni bitan. Koga je briga za Lazara Savića? Nikoga.

Dogovoriću se sa Damjanom da negde odemo, dok se časovi ne završe. Kasnije, nakon što se vidim i sa Marinom, videću šta ću. Verovatno ću malo dosađivati Leni, jer zašto da ne? Štreber Bogdan sigurno neće hteti da beži sa časova, jer ipak je on primeren i kulturan dečko. Znam da mi je najbolji drug, ali nimalo se ne ugleda na mene. Da nema Damjana pored mene, spaškao bih se sam kao jabuka. U bukvalnom smislu, sam. Jer nema nikoga pored mene, sa kim bih mogao da popričam kako treba. Osoba koja je uvek bila pored mene, više je nema. Nestala je. Lena. Moja lepa, mila i draga sestrica. Uvek sam se pitao, zašto Bog uzima one najbolje? One koji najmanje zaslužuju da budu na tom mestu. Zašto? Kakve koristi on ima od toga? Moja sestra je to najmanje od svih zaslužila. Ona je bila anđeo bez krila. Najnežnija osoba koju sam poznavao u životu. Ona je uvek uspela da otopi moje ledeno i hladno srce. Doduše, ja ranije nisam bio takav. Nikada nisam voleo da pričam o tome, da je spominjem pred drugima, niko nikada nije saznao šta se zapravo desilo mojoj sestri. Smatrao sam da je to moja lična stvar i da nema potrebe da je sa svakim delim. To je moja bolna i lomljiva strana. Znale su samo one prave osobe, koje su od samog početka uz mene i koje me nikada nisu napustile.

Ko je zapravo Lena Savić i šta se sa njom desilo? Lena. Lena je moja mlađa sestra. Kada se ona rodila, ja sam imao samo dve godine. Bio sam mali, veoma mali. Ali znao sam da se ona rodila, osetio sam to. Nisam umeo baš najbolje da pričam, ali sam dobro znao da hodam, jer sam rano naučio. Uvek bih otišao do njenog krevetca i tiho joj pevao uspavanke, svojim kineskim jezikom, koji čak ni kinezi ne bi razumeli. Smeškala bi se i davala mi do znanja da je zabavljam i da joj je lepo sa mnom. Bio sam srećan, mnogo srećan što sam postao nekome stariji brat i što ću imati koga da štitim. Uvek sam to želeo. Biti nečija podrška, naći se nekome u nevolji, kada zatreba. Bio sam Lenin anđeo čuvar. Super heroj iz njene omiljenje bajke. Imala je dugu, ravnu braon kosu, dva sjajna zelena oka, koja, kada te pogledaju, probude u tebi hiljadu različitih emocija. Punije, rumene obraziće, sitne, ali guste trepavice i mali prćast nosić. Ličila je na malenu princezu iz neke od njenih bajki, koje je, kao mala volela zajedno sa mnom da gleda. Dok bi sa posebnom radošću gledala po stoti put u ekran velikog televizora, koji se nalazio dnevnoj sobi, ujedno bi mi sa uživanjem prepričavala šta će se nakon nekog događaja desiti, jer je tu jednu bajku gledala mali milion puta i nikada joj nije dosadila. Uvek bih, sa posebnom pažnjom slušao njene slatke reči, iako sam sve upamtio napamet, jer mi je ko zna koliko puta sve to ispričala. Nikada mi nije dosadilo da slušam njen čarobni glas koji ti odmah opusti mišiće u kostima, nakon njene prve izgovorene reči. Sve bih dao, da mogu i dalje da slušam iste te reči. Koliko god ih puta ponovila, slušao bih. Samo da joj čujem glas. Neprimetna suza mi sklizne niz obraz, dok se sećam zajedničkih dana provedenih sa Lenom. Nismo uspeli mnogo lepih dana da provedemo zajedno. Nije mi to bilo dovoljno. Nisam se dovoljno zasitio njenih obraza, njenih očiju, njenih slatkih ručica koje me tako čvrsto zagrle, da mi dođe da sada vrištim ovde na sav glas. Ali, vrištanje mi neće pomoći.