• Čekajući Sreću • (#1)

• 5. DEO •

~ Veliki odmor ~

Obično nikada ne uzimam užinu iz kuhinje, koja se nalazi u okviru ove skroz čudne škole, već kupim neki topao sendvič u prodavnici koja je odmah prekoputa. Ovog puta, nešto me vuklo da odem do te kuhinje. Neka neobjašnjena sila, kao da je univerzum želeo nešto da mi pokaže ili da mi poruči u ovom trenutku.  Nisam sasvim sigurna. A kada sam ušla u kuhinju, imala sam šta i videti. Lazara i Marinu kako se grle. Gledala sam ih sa prezirom, sve dok me Lazar nije uočio. Brzo sam pogled prebacila na drugu stranu i izašla iz kuhinje. Izgubila sam apetit i više uopšte nisam bila gladna. Zašto se ja uopšte nerviram oko toga? Pa oni su momak i devojka, naravno da će se grliti i ljubiti. Treba da budem srećna zbog toga valjda, da. A ne da se glupiram i nerviram.

Odjednom je počelo da me boli i steže u grudima. Svake sekunde sam otežanije disala. U očima je počela da se nakuplja slana tečnost, a ruke i noge da se tresu. Otišla sam do školskog toaleta da se umijem, ali nije pomoglo. I dalje su mi suze tekle, a noge su mi se jako tresle, kao da imam temperaturu. Nisam bila sva svoja. Ne razumem svoje stanje, niti svoj ogranizam. Tišina oko mene me ubijala, a u glavi se ponavljao događaj i slika od malopre. Zagrljaj Marine i Lazara. Univerzume, svaka ti čast. Od sada ne slušam svoje osećaje, već radim sve suprotno. Jer me osećaj nikada ne uputi na nešto lepo.

,,Bože, zašto ja uopšte plačem? Zašto?", brisala sam suze, ali one su iznova i iznova dolazile. Izašla sam iz toaleta i laganim koracima se uputila u nastavničku kancelariju, da potražim razrednog i pitam ga da li smem da idem ranije kući. Nimalo nisam dobro i neću izdržati ceo dan. Brzo sam ga pronašla, zamolila ga i dobila dozvolu za odlazak kući. Rekao mi je da, ako mi nešto zatreba, mogu slobodno da ga pozovem. Hvala, ne treba mi ništa, samo želim da idem kući i odspavam. Prvim slobodnim taksijem sam došla kući i odmah otišla u svoju sobu. Mama i teta Jelena nisu kod kuće, tako da neće biti nikoga da me ispituje i tera me da im polažem račune. Samo želim da ležim, spavam, jedem. Sa sobom sam iz kuhinje ponela kesicu čipsa i staklenu činiju, te otišla u svoju sobu. Sela sam na krevet, zgrabila kesu i brzinski je otvorila te nasipala u činiju. Šaku sam napunila čipsom i sve to strpala u usta. Zagledala sam se u postere dizni princeza zelepljene na zidu, a tišinu je razbijao cvrkut ptica na grani, čiji je zvuk dolazio sa otvorene terase. Volim da slušam njihovo cvrkutanje, jer me to opušta i smiruje, osetim se mnogo lakše. Uzela sam telefon koji je počivao odmah pored mojih nogu, na krevetu i videla da imam jedno obaveštenje na instagramu. Pre nekoliko dana sam napravila profil, uz Janinu pomoć. U delu sa obaveštenjima, videla sam da imam jedan zahtev za praćenje. Brzo sam ušla i otvorio se prozoričić gde je pisalo Lazarevo ime. Iznenađena sam što je prvi povukao potez i zapratio me. Mislila sam da ću to ipak biti ja. Ne znam šta da mislim u ovom trenutku. Ali znam da u njemu ima dobrote, samo što niko to nije uspeo da otkrije. Niko nije uspeo da pokaže njegovu dobru stranu. Ali ja sam uspela i nastaviću i dalje to da radim. Prihvatila sam i uzvratila praćenje, a sekunda posle toga, telefon je počeo da zvoni. U gornjem delu telefona pojavio se meni nepoznati broj, čije ime ne postoji u mom imeniku. Premišljala sam se, da li se javiti ili ne i na kraju poslušala sebe. Pritisnula sam zeleni taster i prislonila telefon na uho.

,,Halo, ko je to?", zbunjeno sam pitala. U isto vreme me i zanimalo ko se krije sa druge strane žice. Ne verujem da Jana ima potrebe da se zeza sa mnom preko nepoznatog broja, tako da ona nije sigurno. Ali, ko je onda? Ko ima namere da se šali sa mnom?

,,Pogodi.", rekao je kroz smeh. Prepoznala bih taj glas i u masi drugih glasova. Nije mi ni na kraj pameti palo da je on u pitanju. Ne znam šta pokušava i koja mu je namera. Šta je jutros hteo da postigne onim šaputanjem i onakvim ponašanjem, stvarno ne znam.