Stranac u magli

Странац у магли

Варош, калдрма, цик зоре, будим се. Гледам у плафон и чекам да ме попусти онај поспани грч, престаје. Устајем, умивам се, облачим и обувам. Нисам ни јео као човек, већ само зграбио парче хлеба са стола и излетео напоље. Свиће, морам на посао, фењери се неће сами угасити. Ма, није неки посао, али је довољно за преживети. Мој живот је здрав, устајем рано, активан сам, мада лежем касно ипак, задовољан сам. Изађем из куће и кренем редом, варош је мала па нема ни много посла, свега око стотињак фењера. Идем редом, један по један, „чувари ноћи" се гасе и чекају до вечери. Као странац у магли ходам, саплићем се o дотрајалу калдрму која као да пркоси гравитацији па све бежи са свог места. Идем лагано, свежина јурта ме разбуди, али очи у магли лутају не би ли нашле где је пут, а где њива. Чује се шкрипа, пекари излазе на улице и отварају своје дућане, младе госпођице отварају окна и шире веш. Чујем, иза мене стижу кола, коњи бели, очешљани, неговани, кола нова, свеже воскирана. Пролазе, а ја остајем, настављам. Како идем тако ме прате узвици: „Добро јутро, како сте?", „Поштовање, срећан рад вам желим."...

Лепо је то, и ако само странац осећам топлоту њихових срца и душа, ја сам им као отац, ноћу пратим на спавање, а зором будим. Али сам и даље странац, не волим друштво, живим сам, мало шта о мени знају. Ја о њима скоро све знам. Док ноћу палим фењере чујем и плач и смех, свађу и весеље. Често ми причају, своје животне романе, о својој срећи и својој тузи. За мене не маре, мој живот није битан, ко сам ја, нико. Странац у магли.