Stranac u magli

Мора

А ја сам мислио да си успела, побегла од својих суза, изашла из сенке града. А ето, ти си и даље сакривена у мрачном углу собе, у још мрачнијем стану и још мрачнијем делу града где се суце ретко кад промоли. И даље седиш у том ћошку, пребираш комадиће своје старе душе, преслишаваш своје мисли, оне далеке, одвећ бивше. И сада чекаш свој судњи дан, као да ти је време, закључане душе, забрањеног осмеха. Ја све то издаљине гледам, не брини, посматрам, али шта је перо у мојој руци кад је лист пун рупа, изранђао. Ја ти снове писати не могу, ја ти осмех нацртати не знам, ја ти душу спознати не умем више. Твој глас, одавно је превазишао људске висине, ја га не чујем, за мене он не постоји.

Ти си била у сновима својим високо, гледала ме као звезду, а ја сам хтео обичан живот, без светла на реверу. Ниси то схватила, од мене си чуда очекивала, а ја сам само прост човек па ето, снове ти не испуних. После свег бола, након три живота ти молим те устани, разгрни завесе и отвори прозор. Па зар те неко други не чека, па зар је моја мрља од бића твог живота вредна? Ја сам само прост човек, желим реку која мирно тече, желим песму која тихо свира. Моја ће душа мирно пловити, моје ће срце мирно куцати, моји ће снови тебе сликати, моје ће мисли теби летети.

Али нећу ти и не могу допустити, да ме у понор свој повучеш, да ми мамузе стављаш, да ме у кавез закључаш. Мој осмех још сија, мој глас има ко да чује, моје су ноге чврсто на земљи и нисам спреман да умрем. Зато идем сад својим путем, тражим оно нешто мени блиско, мојој души слично, мојим ранама лек, бежим из ове море.