Stranac u magli

И сан све ближе стиже

Прошле су године три од како је отишао, отишао тражећи спас, лепши свет. И њу је требао повести, али нестао је, нема га. Не зна где је, али му свећу као за мртве пали и оплакује. Кад у цркву крочи она прво заплаче, па се насмеје и тако у круг. Људи кажу да је луда, да прича сама са собом, да баја и види мртве. Оно што људи не знају је да сваки дан у својој беди живи као да је ту, само је пламен свеће врати у реалност. Док улицом корача чује његов глас, док у небо гледа, види његов осмех и само тугује и вене. Ручак кува за двоје, кућу спрема за двоје, живи за двоје. Људи мисле да је луда, кад је питају за здравље она ћути. На њеном се ојађеном лицу појави благи осмех, очи зацакле и сва тескоба исијава кроз боре. Сваки дан она седи у парку, на клупи где је са њим седела и прича. Сва беда јој душу појела, сузе јој лице нагризле, осмех језив и хладан сече њено мршаво лице. Чуде се, чуде да је још жива, да за њим није пошла. Шта је то држи? Њено је тело празна љуштура, њене су речи тихе и нејасне као клетве, њене очи лутају па стану, гледају у празно. Кад ноћ падне сама се пресвуче, сама у постељу леже, сама плаче, па се смеје и тако у круг док не заспи. Док сања, она види неки други свет, другу реалност. Види цветну ливаду где јој драги у трави спава, види шуме дубоког хлада, тихе и мирне, сања клупу у тој шуми, где јој драги песме пева. Том се свету предала, у њему живи, кроз њега шета. Сања ноћу, сања дању, а њега нема. Она сама плаче, па се смеје, и тако у круг.