Stranac u magli

Метеоропата

Ту сам, на дохват руке ми је све што сам од увек желео. Али зашто не успевам да га дохватим, зашто имам осећај да сам сваким кораком све даље од свог циља. Одједном се око мене ствара буљук људи, гледају ме сетно као да се опраштају. Шта се дешава? Нестали су, сам сам. Стојим на некој сивој, испуцалој земљи која као да воде никад видела није. Равница се протеже у недоглед. Изнад мене облаци пролећу као птице, а сунце и месец трче по небу, време лети. У души стоји камен, али зашто?

Ништа скривио нисам, али опет осећам да ме нешто гуши. Одједном сам у судници, судија ме намрштено гледа и удара чекићем по дасци. Казна: живот у вечитом "зашто?" Ништа ми није јасно, где сам, где треба да идем, шта треба да радим. Слика се гаси, будан сам.

Мајица од зноја мокра као плажни пешкир, дисање тешко. 5 је ујутру, влада тишина. Хладан туш, зуби цвокоћу. И даље је исти камен у души присутан, али зашто? Соба, сива и хладна, без живота. Кревет растурен, сто пун глупих ситница, ствари пребачене преко столице. Киша куца на прозор, отварам. Хладан јутарњи ваздух помешан са свежином кише цепа кожу лица и хладноћа се шири телом. Улице су мокре, нема живе душе. Субота је, нико не ради и град спава. Чек, један бледи јутарњи зрак продре у моју собу и за пар секунди киша престаде. Камен из душе нестаде и срце се умири. Кад престане киша сва патња нестане са њом. Ту патњу је киша и изазвала,тај бол у грудима, тај притисак у глави,ту маглу у очима.

Лежем у кревет и одлазим, одлазим у снове, снове без магле, без бола. Метеоропата.