Stranac u magli

Болесно доба

И...након сат времена мукотрпног разговора у ком као да се свака њена реч растезала у вечност и као да је сваки минут био сат...устао сам и побегао кући.

Брзим кораком корачам кроз град који губи боје и нико ме не гледа, сви гледају у неки даљи свет, онај у ком не живимо. Како пролазим имам осећај да се иза мене све руши и постаје небитно, као да испаравају и њихови се гласове губе.

У мом малом, обичном стану, без скупих предмета, без 'стила' влада тишина. Одлазим у кревет, уморан, знојав са болом у глави и гомилом питања. Лежем и падам у транс.

Не знам шта је то тачно, граница је врло јасна, али је простор неограничен. Бела соба, савршених димензија, једнаких зидова, без врата, прозора, манештаја и декорација. Та бела боја стеже очни живац и ствара осећај хладноће мада је веома топло.

Тамо где се зидови са плафоном спајају се лагано појављује сива боја, као буђ, као трулеж, као болест. Та зараза се спушта до патоса и тако клизећи ме окружује. Сада је све око мене, па и под на ком стојим, болесно. На поједниним местима избијају тамне флеке, неконцентричне кружнице, као мрље од фарбе. Полако све сиво постаје црно, онај вирус постаје пропаст, и соба нестаје. Моје тело је једини извор светлости. Са коже се уздижу капљице зноја које сијају као свитци и нестају у виду паре. Свака моја мисао има ехо, и ако не проговарам ништа. Очи су ми орворене, али мрак гута сву светлост и ствара непознату дубину из које допире само оштра хладноћа која болно пријања на тело и продире до костију...

Нема ту излаза, нема начина да се извучеш осим ако не заборавиш на свет око себе, ако не напустиш људе, ако не посрнеш и не гледаш у тај далеки, нематеријални свет као и сви други...

А добро се сећам када је све имало боје, када је све било далеко и када је требало проћи и лепо и ружно, када ниси то могао сам из свог џепа. Тада када смо се у очи гледали, када смо се смејали заједно, када је тај смех био звук а не три знака, када ме ниси могао лагати, а ни ја тебе...

А ето, ипак сам сад код психијатра јер сам наводно луд, јер нисам тамо, него сам овде, јер не листам већ окрећем главу. Е да, некада је то било лепо, кад смо кући ишли онда кад се упале улична светла, онда кад смо се шетали, онда кад смо били своји а не туђи, кад смо се волели...

То је некад било, никад више неће бити, никад се неће вратити онај свет, јер овај нематеријали, он је као вирус, само болестан постаје онај ко се није заразио...

Јер ово је ипак болесно доба.