Porodica

Prolog

Gledam svoju petogodišnju ćerkicu kako stoji ispred ogledala i proba svoju novu haljinicu. Okreće se ispred ogledala, a taj osmeh? Ljudi moji, topila sam se.

- Mama, kako izgledam? - okrenula se ka meni. - Jel da da sam prelepa? - nasmejala se.

- Da, ti si najlepša devojčica koju znam. - i bilo je tako.

- Jedva čekam da vidim baku i deku. Znaš mama, baka mi uvek spremi ono što volim, ali je tužna. - prišla mi je i ugnjezdila se u moje krilo.

- Zašto misliš tako? - pomazila sam je po kosi i uzela četku da je očešljam.

- Pa, primetila sam da je par puta zaplakala dok se igrala sa mnom. Mislim da sam možda ja nešto uradila. Nisam htela mama. - snuždila se.

- Ne brini, sigurna sam da nije zbog tebe. - poljubila sam je.

- Stvarno? - ožarila se.

- Da. Hajde idemo.

- A repić? - pitala me je.

- Jedan ili dva?

- Dva. - ciknula je i nasmejala se.

Život me je puno puta oborio, ali mi je dao nju. Moju malu nestašnu devojčicu koju mnogo volim.

________________________________________________

- Ti si jedan hrabar dečak, znaš ti to? - gledam u malog uplakanog dečaka koji je upravo primio vakcinu.

- Stvarno? - nekako se ožario.

- Da. I jednog dana, devojke će ludeti za tobom. Idi sada kod teta Maje da ti da lizalicu za hrabrost.

- Važi. - uhvatio je svoju majku sav radostan i izašao.

- Ima li još nekog? - pitao sam Maju.

- Ne, gotov si za danas.

- Divno. - pogledao sam na sat. - Tačno na vreme. - skinuo sam svoj mantil. - Idi i ti, dosta je za danas.

- Žuriš negde?

- Da. Prijatelj mog oca pravi roštilj i pozvan sam.

- Lepo se provedi.

- Hvala. Vidimo se sutra.

Mrzim da radim nedeljom, ali zato obožavam da gledam nasmejanu dečurliju, oni su moja snaga.

A sad ručak. Majka me već tri dana zove i tera da dođe. Znam Dijanu i Bojana od pre, znam da Dijana ima ćerku i znam da je ona udata i ima svoju porodicu. A ja? Pa ja sam sam. Volim dobar provod i još bolji seks. Ne volim da se vezujem i smatram da nisam porodičan čovek. Ali moja majka ne želi da se pomiri sa tim.