Porodica

6.

- Hej, znam da je kasno, ali da li bi mogao da dođeš kod mene?

- Naravno, jesi li okej?

- Ne, ne želim da me Ana vidi ovakvu.

- Tu sam za 10 minuta.

I tačno za deset minuta on je bio tu. Bacila sam mu se u zagrljaj.

- Prespavaj ovde sa njom večeras. Ja moram da odem odavde.

- Gde ćeš sad?

- Čućemo se sutra. I Nikola, hvala ti. – poljubila sam ga u obraz i izletela napolje. Taksi me je već čekao ispred zgrade.

Stojim pred vratima i razmišljam da li da pozvonim. Šta ako nije sam? Šta ako je neka devojka sa njim unutra? Ali ruka je sama poletela ka vratima.

- Nataša? – minut kasnije ugledala sam pospanog Nenada na vratima.

- Izvini, ja samo, nisam imala gde da odem.

- Uđi. – sklonio se da prođem. – Šta se desilo?

- Moj otac, umro je. – počela sam da plačem.

- Bojan? Šta se desilo? – zagrlio me je.

- Ne Bojan. Dragan. Moj biološki otac.

- O mila tako mi je žao. Dođi sedi. – poveo me je ka kauču. – Šta se desilo? Nisi mi ga do sad pominjala. Mislio sam da niste u dobrim odnosima.

- Pa i nismo. Ostavio nas je kada sam imala šesnaest godina, nakon što je ubio boga u mami, a mene ranio.

- Šta?! I ti žališ takvog čoveka?

- Ja.. Ne znam zašto plačem. Ne znam kako da se osećam. Nisam ga videla četrnaest godina. Onda se samo jednog dana pojavljuje lik koji tvrdi da je moj brat i kaže mi kako mi je otac mrtav. Danas je bila sahrana.

- Zato si išla u Novi Sad?

- Da, želela sam da se po poslednji put oprostim sa njim. Ne mogu da verujem da ga nema. – gledala sam ispred sebe, u tačku koju sam sama izmislila. – Napisao mi je pismo u kome kaže kako me voli i da želi da pustim Danila u svoj život.

- Ko je Danilo?

- Moj brat. Očeva slika i prilika. Ne znam kako ću ovo od mame da sakrijem.

- Dajana ne zna?

- Zna da je umro, ali ne zna za Danila i da sam išla tamo. Takođe, ni Danilova majka ne zna ko sam ja. Upoznale smo se danas.

- Ne znam. Pomenula si mi maločas da te je ranio.

- Došao je pijan kući. Mamu je isprebijao na mrtvo ime i ja sam uletela da je branim. I onda je uzeo pištolj i ranio me. U ovom delu stomaka. – prešla sam rukom po mestu ožiljka. – Posledice su te da ne mogu da imam decu. Ostatak priče znaš.

- Dođi. – privukao me je u zagrljaj. I po prvi put sam se osetila spokojnom.

Podigla sam glavu i susrela se sa tim krupnim očima. Privukla sam se bliže i bez razmišljanja ga poljubila. Na trenutak se zbinio i nakon toga uzvratio poljubac. Krenula sam da svlačim njegovu majicu i gurnula ga da legne.

- Nataša čekaj. – rekao je. – Jesi li sigurna?

- Da. Želim da zaboravim.

Nije trebalo dva puta da kažem. I jesam zaboravila.

Narednih nedelju dana nismo se čuli. On nije zvao, a ja se nisam usuđivala da ga pozovem. Možda je to sve bila greška. Možda on mene ne gleda na način na koji ja gledam njega.

- Nataša, gospodin Novaković je tu. – Lena me obaveštava.

- Neka uđe. – otkud on. Nismo se čuli od sahrane.

- Nataša. – Danilo je ušao i seo ispred mene.

- Otkud ti?

- Došao sam da popričamo o nečemu.

- Pomisliću da me koristiš samo za priču. – nasmejala sam se.

- Ne, nikako. Samo, nisam imao kome da se obratim.

- Želiš li da popiješ nešto?

- Ne. Hvala. Kako si?

- Dobro. Bolje. Bilo mi je teško onog dana kad smo se vratili, sad je bolje. Ti? Kako se nosiš sa situacijom?

- Veruj, ja sam sad u drugom šoku.

- Što? Nije valjda da si saznao da imaš vanbračno dete? – nakezila sam se. – Ne birni batice čuvaćemo ga.

- Zapravo imam.

- Šta?! Danilo šalila sam se.

- Ja se ne šalim. Pa Nataša, tetka si već pet godina.

Šok. Jasno si na mom licu mogao da vidiš da sam šokirana. Dok čekam svog brata da počne da priča, razmišljam da li je ovo samo san. Znam da mu je devojka umrla, otkud sad ovo?

- Hoćeš li početi da pričaš? – pitala sam ga.

- Znači došla si sebi. Veruj i moj izraz lica je bio isti kao tvoj. Onda sam bio besan. Pa srećan. Pa sam plakao i sad jebeno želim da je nađem.

- Otkud ovo?

- Pojavilo se pismo. Ilijin rukopis. Nakon što je Dragana umrla, on je ostavio bebu ispred doma. Nije želeo da ja imam neki deo nje, a da ga on nema. Dragana je bila sigurna da je dete moje. Želim da je pronađem.

- Kako ti ja tu mogu pomoći?

- Pomenula si mi da si usvojila Anu. Možda bi mogla da opet povučeš neke veze i saznaš nešto. – udahnula sam duboko. Sigurno mu je teško.

- Kako znaš da je usvojena?

- Napomenuo je u pismu da ju je usvojio mladi bračni par. Proveravao je to. Očigledno je imao nekog tamo.

- Pokušaću. Ne brini, naći ćemo malu.